Udruženje istoričara automobilizma

Da istoričari automobilaizma, kao vanklupska organizacija, svoj posao domaćina rade iz godine u godinu sve bolje, potvrdio je i veliki broj stranih učesnika. Svojim zanimljivim automobilima, skup su uveličale dve klupske ekspedicije, jedna iz Rumunije i druga iz Bugarske. Nisu izostali ni skoro redovni solo gosti iz Italije i Makedonije.

Teško je izdvojiti najatraktivnije automobile na ovom skupu. Ipak pomenimo neke.

Iz Bugarske je stigla Čajka, ponos i dika sovjetske auto industrije pedesetih i ranih šezdesetih. U nekadašnjem istočnom bloku, morali ste biti visoki partijski ili armijski funcioner ili barem rektor univerziteta, da vam država dodeli ovakav automobil, sa sve šoferom od poverenja. Oni skloniji tehničkom istorijatu, povezali su prestanak komercijalne proizvodnje Pakarda u Americi i početak planske proizvodnje Čajke u SSSR.

Jednog dana, možda u GM -u zažale što su ugasili brend Pontiac. Koliko je pod ovom firmom proizvođeno atraktivnih automobila, pokazao je u Beogradu Pontiac Torpedo Streamline iz 1946.

Ista dizajnerska ideja ali u konfekcijskim brojevima S i ES u odnosu na američku rodbinu, krasila je do 1953. proizvodni program Opela. Starim vozačima u lepom sećanju ostali su modeli Olympia i Kapitan, makar dizajnerski i tehnički bili tek neznato različiti od predratnih izdanja.

Iako se Ford Mustang šezdesetih mogao u SFRJ naći u ponudi "Rent-a-car kompanija", retko ga viđamo na oldtajmer skupovima. Upravo zato, mnogo bliceva fotoaparata tuklo je po primerku koji su dovezli ljubitelji starovremenskih vozila iz Rumunije.

Buick Electra kabriolet iz 1960., bio je „facelift“ izdanje modela od pre godinu dana. Ipak u to vreme u Americi, ono što danas zovemo redizajn, često je optički izgledalo kao poptuno nov iliti drugačiji automobil. Možda to objašnjava fascinaciju koju neguju ljubitelji američkih oldtimera.

1959-ta bila je godina najvećih tzv "repova" na detroitskim automobilima. Već 1960-te Cadillac, Oldsmobile, Chevrolet i naravno Buick, drastično su smanjli dizajnerske ekstravagance, kada je reč o zadnjem delu automobila.

Spovedena je i anketa među potrošačima, da li bi kupovali manje automobile, ako bi se takvi proizvodili u SAD. Odgovor je bio potrdan, samo što takvih automobila skoro da nije bilo. Izuzetak su činili Studebaker Lark i Ford Falcon. Tako su američki potrošači bili prinuđeni da još koju godinu "trpe" drumske krstarice.

Sa druge strane, Britanski MG B za 18 godina proizvodnje od 1962. do 1980., relativno se malo menjao. To samo dokazuje koliko je privlačna bila ideja lakog brianskog, skoro spartanskog roadstera.

Svakako najveća atrakcija, barem što se najmlađih posetilaca tiče, bio je na ovim prostorima, jedini sačuvan primerak autobusa Leyland iz 1961.godine vlasništvo GSP Beograd. Kupljen je 1961. godine u kontingentu od 160 komada i radio je na liniji 33a od Zelenog venca do Banovog brda. Prešao je preko milion kilometara bez generalne popravke i danas često vozi turiste po Beogradu.

Po tradiciji, osim izložbe starovremenskih vozila, u amfiteatru fakulteta članovi Udruženja održali su seriju predavanja iz istorije srpskog automobilizma.

Interesantna odlika ovogodišnjeg skupa bila je da je zbog velikog broja zainteresovanih učesnika, oragnizator ograničio godište najmađih vozila zaključno sa 1972. godinom. Možda zvuči strogo, ali to na posredni način govori, da uprkos često prozivanim ekonomskim problema, broj kvalitenih oltimera raste i kod nas.