Škoda Yeti Baikal Experience

Kada smo krajem jula dobili zanimljiv poziv na izazovno putovanje, sve je delovalo nekako nestvarno... Od prvog pogleda na kartu sveta, dobija se blaga vrtoglavica. Sama pomisao da naše konačno odredište sa časovnikom "beži" sedam sati u odnosu na srednjeevropsku zonu, snažno je zagolicala maštu. Onda je neko rekao da ćemo spavati u gradu koji se nalazi na samo jedan sat leta od Ulan Batora, glavnog grada Mongolije. Gde nas to, zapravo, vode?

Na 5.600 kilometara istočno od Moskve, nalazi se grad Ulan Ude, gde smo sleteli posle šestočasovnog noćnog leta. Ruska republika Burjatija nalazi se u jugoistočnom delu Sibira, a u njenom ogromnom prostranstvu, "krov nad glavom" našlo je svega oko milion stanovnika. Veliki uticaj mongolske kulture i civilizacije vidljiv je na svakom koraku, ali ogromna bista Lenjina u centru Ulan Udea, kao daopominje i napominje ko je (bio) "gazda". No, tu priči nije kraj...

Naš cilj se, zapravo, nalazi na nekih 250 kilometara severozapadno od Ulan Udea, na istočnoj obali Bajkalskog jezera, u nacionalnom parku Zabaikalskiy. Tamo je bio smešten Yurta kamp u kome smo proveli dve nezaboravne noći i bili učesnici fantastičnog Škoda Yeti Baikal Experience događaja, koji je, zapravo, i bio pravi razlog našeg interkontinentalnog putovanja.

Jezero koje zaustavlja dah
Bajkalsko jezero je najdublje, najčistije i najstarije jezero na svetu. Njegova zapremina čini petinu svetskih zaliha slatke vode, a u njega se uliva čak 336 reka i potoka. Samo jedna reka, Angara, izvire iz jezera...

Sibirsko oko, kako još zovu Bajkal, pruža se u pravcu sever-jug, dužinom od 636 km, dok najveća širina jezera iznosi 80 km. Kada stanete na obalu sa peščanom plažom i ako, po mogućstvu, vetar napravi talase, imate potpuni utisak da gledate ka otvorenom moru.

U kamp na obali jezera stigli smo nekako pred veče, a temperatura vazduha bila je oko 30 stepeni Celzijusa. Kao da se nismo kupali sto godina, jurnuli smo po opremu za kupanje i izašli na obalu. Međutim, onda je nastao tajac, onaj ko je prvi pokvasio nogu u ledenoj bajkalskoj vodi, ostao je bez daha. U vodu smo ulazili postepeno, tako da bi nam se Rusi zasigurno grohotom smejali, ali ipak, okupali smo se čak i tako. Tek kada čovek zapliva neobično čistim jezerom, pred očima mu se nekako pojave svi oni podaci iz raznoraznih enciklopedija.

Oni kažu da je voda Bajkalskog jezera, bez obzira na najveću dubinu od oko 1640 m, veoma bogata kiseonikom, pa samim tim i florom i faunom. U jezeru žive brojne vrste životinja i biljaka, a posebno je zanimljiva činjenica da su dve trećine tih vrsta endemske. Najbolji i najteže objašnjiv primer jeste bajkalske foke "nepre", koja živi samo u Bajkalu, a niko ne zna od kada i kako se samo tu održala. Sa svojih 2100 km obale i 30 ostrva, Bajkal predstavlja pravi biser Sibira...

Kamp u nacionalnom parku
Na sredini istočne obale Bajkalskog jezera, nalazi se nacionalni park Zabaikalskiy. Zaštićen je i proglašen prostorom za odmor i rekreaciju još 1986. godine. Okružen kedrovom šumom, pun lepih peščanih predela, potoka, stepa i brdovitih šuma, deo oko našeg kampa bio je odličan za test-vožnju nove Škode Yeti.

Kada smo upoznavani sa pravilima ponašanja u kampu, skrenuta nam je pažnja da se krupna divljač ovde često može videti. Rečeno nam je da je prethodna grupa, koja je u kampu bila istim poslom, imala "noćnu vizitu" od strane medveda. Na sreću, mi nismo imali neprijatnosti, da li smo bili previše glasni ili je "meda" sit zaspao, ostalo je do kraja nejasno...

Yurta kamp činili su mongolski šatori u kojima su se nalazile čak i male peći, koje smo imali prilike i da naložimo. Velika kolebanja dnevno-noćne temperature, primorala su nas da u san utonemo uz prijatno pucketanje vatre, a vetar i zvuk talasa, činili su naš san još čvršćim i slađim. Ljubazno osoblje kampa bilo nam je na usluzi 24 časa, a zdrava i ukusna hrana učinili su boravak još prijatnijim.

Izazovna vožnja
Planirana test ruta bila je izuzetno zahtevna, a priroda se pobrinula da od nje napravi još veći izazov. Prethodna noć bila je toliko kišovita da je teren na nekim mestima postao gotovo neprohodn. Svaka faza planirananog puta imala je svoje specifičnosti. Peščana staza bila veoma zahtevna i gotovo neprijateljski naklonjena našim namerama da nešto snimimo ili fotografišemo. Svako zaustavljanje u pesku nosilo je sa sobom rizik od zaglavljivanja, ali na sreću, sa nama su u pratnji bila i dva "rasna" terenca, koja su imala funkciju sigurnosnih vozila. Koliki je problem napravila kiša, mogli smo da vidimo na strmim, šumovitim predelima gde je bilo mnogo blata, pa su naše Škode, 'obuvene' u neprikladne Dunlop SP Sport letnje pneumatike, imale velikih problema. Gume sa oznakom M+S bile su nam više nego potrebne, pogotovo na deonicama sa velikom količinom blata. Jedan deo staze vodio nas je tako da smo sa dva točka morali gaziti kroz vodu jezera dok su se ostala dva kotrljala delom plaže...

Inače, da spomenemo i to da su sva vozila bila opremljena turbo benzincima 1,8 TFSI snage 150 KS i 250 Nm maksimalnog obrtnog momenta, te su u potpunosti bili spremni i sposobni za gotovo sve situacije. Stalni 4x4 pogon sa Haldex spojnicom, centralnim diferencijalom i šestostepenom manuelnom transmisijom, bio je u svakom momentu na visini zadatka, tako da priče o tome kako je Škoda Yeti, zapravo, gradski terenac koji se u off-road vožnji ne snalazi, definitivno ne stoje.

Puni utisaka
Kada se sa ovakvog putovanja čovek vrati, treba mu prilično puno vremena da sabere sve utiske. Potpuno druga kultura, različit način shvatanja i uživanja u životu, navode na neka nova razmišljanja. Recimo, kada smo prolazili kroz siromašna sela, a gotovo sva su takva, videli život u drvenim kućama sa oskudnom okućnicom, tek tada smo počeli više da cenimo ono što imamo. Toliko prirodno bogatstvo, ogromno prostranstvo, a na kraju, u inače retkim naseljima, možete videti gotovo samo bedu.

Međutim, zanimljiva stvar je da su ljudi tamo srećni, to se vidi na njihovim licima. Gde god da smo se zatekli, u bilo kom lokalu ili restoranu, veoma ljubazno osoblje naš je boravak činilo prijatnim. Za sreću je potrebno jako malo, dovoljno je da čovek bude zadovoljan i skroman, a narod koji smo tamo sreli, upravo je takav. Ono što je još bitnije, oni izgleda uopšte ne znaju za pojam stresa, a to je stvar na kojoj zapadna civilizacija može da im pozavidi.

Na kraju, kada smo se vraćali kući, razmišljajući o svemu preživljenom, ostaje mala griža savesti da je naše uživanje narušilo njihov ustaljeni mir. No, to je cena razvoja turizma, koji je na ovom delu Bajkalskog jezera, tek u povoju. I neka im je sa srećom...