Most na Beški

Ako ste stranac, živite u nekoj uređenoj zemlji dve, pet ili trideset godina, pa se baš naviknete na civilizovano ponašanje prema NJ. V. Kupcu, i posle više stotina kilometara stignete do Mosta Na Beški. Ne morate baš da znate da se tu eto, decenijama planiran, ipak gradi most. Nego verujete, da je pre poslednjeg isključenja pre Novog Sada postavljen na primer elektronski displej na dva, tri jezika koji Vas obaveštava da Vam je to poslednja mogućnost isključenja na zaobilaznicu preko Fruške Gore u naznačenom vremenu. Isto i u obrnutom smeru, pre isključenja za Inđiju.
Toga nema! Nikome iz Puteva Srbije nije palo na pamet. Oni znaju da je tu gradilište, a i skupo im je nekoliko hiljada evra.

Ako ste ipak, prevideli obaveštenje, i produžili na svoju odgovornost, odjednom ste se našli ispred Mosta, u koloni sa nekoliko hiljada vozila. Ne znate šta se dešava, ali ipak čekate sat ili dva. Imate li još i „situaciju“, okrećete se, prošetate ali epohalno-revolucionarni izum zvani „Toi-Toi“ u narodu poznatiji kao pokretni toaleti, e to nećete videti. Pa Putevima Srbije ni to ne treba. Iako njegov najam košta 11.000 dinara mesečno. Idite na koncerte, ako vam trebaju - tamo ih ima!

Ali zato ako i kada prođete most i ako ste izgubili vreme ili ste išli preko Banstola i tamo trajno oštetili felne, rastresli trap ili čak poluosovinu, i pre Inđije se uključite na Autoput – Putevi Srbije će Vam uredno naplatiti svojih 240 Dinara. Treba im. Grade i put i most. I tako već 20 godina...

Sva sreća da nemamo i „Pekare Srbije“, isto tako bi svi mi jeli presan ’lebac, ali za punu cenu! Jer, biće jednom pečen.