VW Touareg

Hmm... Dobro, da ne preterujem u omalovažavanju onoga što je postigla prva generacija, s obzirom na 500.000 prodatih primeraka. Prvi SUV sa VW znakom uradio je sve što je trebao, pa i više od toga. Iako razvijan uporedo sa Porsche Cayenneom, izborio se za svoje mesto pod suncem, ne dozvolivši supremaciju sportskog pandana.

Prvi Touareg uradio je još ponešto - utabao je put Tiguanu i, naravno, potvrdio ono što se dobro znalo - neverovatnu odanost marki. Još jednom, ne osporavam sve što je postigao prvi Touareg, i ne dovodim u pitanje odluku stotina hiljada kupaca koj su poverenje dali terencu iz Wolfsburga, ali se meni, definitivno, nije dopadao. Koliko god vremena provodio za njegovim upravljačem, nismo uspevali da nađemo "zajednički jezik". On na nemačkom, ja na srpskom, "pa ko u klin, ko u ploču". Nije mu se dopadao moj stil vožnje, a ni meni njegovo ispunjavanje mojih želja. Ta, naša "ljubav", izgledala mi je onako, kao kad upoznaš ženu, lepu, zgodnu, pametnu, iz dobre kuće (nemojte me držati za redosled), a ono "ćorak". Strast se negde zagubila.

Zapravo, kada sam video prve fotografije novog Touarega, pomislio sam, ponovo ništa od naše romanse – "naduvan" Golf VI. Kad, "ne lezi, vraže"! "Legao" je ovaj dizajn pozamašnim gabaritima Touarega bolje nego Golfu ili Polu. Onako, umereno namrgođen (kao Pierce Brosnan u James Bondu), ubedi me u dve reči da mi se dopada, i to baš "onako". Velik, ozbiljan, snažan, i ne mogu da odolim, a da ne kažem - muževan (dame-vozači, nemojte mi zameriti, nisam muški šovinista). Po pravilu, VW-ov dizajn kod mene obično "pali na gurku", ali ovaj put... Doduše, pravila i postoje da bi se kršila.

Spolja gladac, iznutra... Isto to!
Dobro, pa šta je sad ovo? Spakovaše Nemci enterijer "kao bombonu". Kao dodatni šok došla mi je i ženina, ranojutarnja konstatacija: "auuu, što je ovo lepo!". Ništa njoj u životu ne znači bedž na hladnjaku, ali joj, onako na čist osećaj, znače sjajna sedišta, zaista mnogo prostora i konačno, KONAČNO vedrije boje. Imao je i stari Touareg i kožu, i drvo, i svašta-nešto, ali... Sada je to prava priča!

Za milimetar duže tu i tamo, poneki promenjen ugao, ponešto podignuto ili spušteno, i to je to. Ovaj put se nađosmo "iz cuga". Tek tu i tamo se podesi sedište ili upravljač i što bi reko Zdravko Čolić: "Joj, ja tu ne bih diro!" Ergonomija je, bar za moju konstituciju, savršena. Upravljač koliki treba, tamo gde treba. A nisam se bunio ni da izigravam "direktora kombinata" na zadnjem sedištu. Mesta na pretek, zadnja klupa pomična po dužni, odlično oblikovana. Nije, bogami, tim direktorima ni tako loše. Prtljažnog prostora, razumljivo, ima sasvim dovoljno, a raduju i dva tastera kojima se preklapaju nasloni zadnje klupe, ali i reguliše visina zadnjeg oslanjanja, sve u cilju lakšeg utovara prtljaga.

Dijeta
Nijedan dobar dizajn ili kvalitetan materijal ugrađen u automobil, ne mogu da prikriju suštinu. Kada se pojavio, Touareg je ambiciozno nastupio sa pneumatskim adaptivnim ogibljenjem, koje je obećavalo savršeno prilagođavanje podlozi. Platforma oslanjanja i postavka prenosa snage, takođe, su bili ambiciozni, sve u cilju da bi VW mogao koji stepen uzbrdo, nizbrdo ili popreko, više od drugih. I dobro, to jeste rodilo ozbiljnu mašinu, ali po kojoj ceni? Višak kilograma na velikom klirensu, nikad dovoljno snage (ili barem očekivanog rezultata od snage), mnogo goriva u izduvnoj grani, vozna dinamika takva da se mogla dopasti samo „vrlo objektivnim“ nemačkim novinarima... Imao je Touareg perfomanse, to ne osporavam, ali kao što rekoh, "nismo se našli"...

A izgleda da su to shvatili i u "Volkswagenburgu", i Touareg naterali na ozbiljnu "dijetu", te novog, čak i malo većeg, "stesali" za čak 208 kilograma! E, tako već može... Robusni, ali većim delom životnog veka, potpuno nepotrebni centralni diferencijal sa redukcijom, postao je stvar izbora kupca, a kao standardni, stigao je daleko lakši (ali ne mnogo manje sposoban) Torsen centralni razdelnik sa ograničenim proklizavanjem. U paketu sa efikasnom elektronikom kontrole proklizavanja koja uspešno simulira zatvarače prednjeg i zadnjeg diferencijala, Touareg ostaje itekako potentan terenac.

Na off-road poligonu
Poterali smo ga veštačkom off-road stazom Autokomerc centra bezbedne vožnje i Touareg je, bez problema, dokazao sposobnosti bez neprijatnog gubljenja trakcije. Šta više, na delu su se pokazali i ekstremno kratki prepusti preko točkova koji sprečavaju oštećenja prednjeg ili zadnjeg odbojnika. Ipak, ako ćete na uspone od 45°, od prodavca morate tražiti (i doplatiti) 4MOTION.

Međutim, ono što mi jako prija, a prijaće svakome ko krene van asfalta, jeste pretvaranje Touarega u terenca. Samo jedan jednostavan okret rotacionog selektora na grebenu između sedišta, drumsko pretvara u "vandrumsko". Off-road mod do zadnjeg detalja priprema vozilo za egzibicije, uključujući rad menjača, ABS-a, EDS-a, kontrole proklizavanja i Hill Descent asistencije (silazak niz strminu). Naravno, pogon i prenos (pored pneumatika), ostaju suština svakog vozila, pa i SUV-a, a tu su suštinski dve bitne stvari - trolitarski V6 motor je sa 220 pojačan na 240 KS, ima 550 Nm maksimalnog obrtnog momenta, a sve to, šalje novom, osmostepenom automatskom menjaču.

I tu sada Touareg i ja govorimo istim jezikom. Bolje je izbalansiran i trimovan u bilo kom od tri moguća moda, a i tiši je i udobniji. Menjač diskretan, odlučan i brz kada treba otići 2-3 stepena niže. Agregat je uz 20-ak konja više dobio eksplozivnost, a već pomenutih 200 kila manje pomažu temperamentu, ali i smanjuju posao ogibljenju. Upravljač brže i odlučnije prenosi točkovima ono što im naredim i pri svemu tome odlično sedim i imam isti takav pregled situacije oko sebe.

Uz malo upozorenje... Bočna ivica poklopca motora koju vozač vidi je znatno uža od stvarne širine vozila i ume da zavede na pogrešan put, odnosno dovede do "deranja" lukova blatobrana. Zato, u početku dobro dođe obratiti pažnju na širinu vozila. A za vožnju u nazad, kamera je prava pomoć prijatelja...

Zaključak
I gle čuda, postadosmo novi Touareg i ja dobri drugari... Čak toliko dobri, da smo se teško rastali, a morali smo. Naše drugarstvo postalo bi neraskidivo onog trenutka kada bih sakupio 68.751 evra i odlučio da ih potrošim na automobil. Toliko košta ova verzija koju sam vozio. Za onu osnovnu, treba izdvojiti 50.877 evra, što jasno upućuje na zakljućak da je moj novi "dobar drugar" bio krcat dodatnom opremom.

I konačno, nakon ovako lepog druženja, moram da se ispravim, kada spominjem cenu - ne da potrošim već da uložim, ma koliku salvu negodovanja sada izazvao. Automobil jeste (uglavnom) nepovratna investicija, ali možda jednog dana, i "uložim" u ovakvo drugarstvo. Mnogo mi je prijalo...