MTM KTM X-Bow

MTM KTM X-Bow! Da, znam, zvuči pomalo rogobatno i u najmanju ruku ”štreberski”... Ne, nije najnoviji tajni projekat američke vlade i specijalnog Lockheedovog ogranka Skunk Works, zaslužnog za legendarne špijunske i stealth letelice. Mada, da nije te narandžaste boje, ne bi baš bio ni daleko od toga. Nije ni najnoviji prototip supermoderne igračke konzole iako sam siguran da pruža svakodnevno zadovoljstvo, i to daleko veće nego što će simulator ma kog IT proizvođača to ikada biti u stanju da učini.

Samo ime X-Bow predstavlja zapravo igru reči, te u žargonu na engleskom jeziku označava ”samostrel” (izgovara se crossbow). Ono KTM znači da ”samostrel” dolazi iz zemlje koja ima toliko bogatu automobilsku tradiciju baš koliko i Srbija kvalitetne puteve.

Drugim rečima, proizvod je austrijske firme KTM, kojoj su zapravo motocikli osnovna delatnost, te otuda i čudi (a možda i ne!?) što ovako radikalan ”automobil” dolazi baš iz njihovih pogona. A ona početna oznaka MTM upućuje na činjenicu da je celokupan paket ovog auto-moto ”Transformersa” propušten kroz šake ljudi iz nemačke tjuning kompanije Motoren Technik Mayer iz Wettstettena. I eto odgovora na gore postavljeno pitanje!

A šta je sve urađeno i kakav je krajnji rezultat? Pa, budite samo malo strpljivi, i vežite se, jer krećemo u nezaboravnu vožnju!

Italijanska harizma
Sam kontakt sa ovim još uvek nedefinisanim prevoznim sredstvom, dovoljan je za manji adrenalinski skok, dok ga pažljivo obilazim i ”upijam” sve njegove čari, bilo mehaničke, bilo aerodinamičke. Definitivno jeste neka vrlo uspela kombinacija, nešto poput Transformersa ili čak origami figure, majstorski složene u do sada još neviđenu, ali vrlo privlačnu formu. Poput stealth F-117 letelice, čini se kao da je sastavljen od mnogobrojnih malih ravnih površina, izrađenih mahom od karbona, koje međusobno grade oštre uglove, i zajedno sa elementima ogibljenja, čine da ova ”skalamerija” izgleda izuzetno robusno i vrlo nad... Hmm, upotrebiću reč ”besno”! A budući da ga boja ponajviše definiše, meni se čini poput ”paklene pomorandže”, spremne da svakome, u svakom trenutku, pokaže svoju pravu narav.

Kako i ne bi, kada je šasiju razvio niko drugi do čuvena italijanska firma Dallara, ekspert na polju trkačkih projekata. Još važniji jeste podatak da je X-Bow lično ”ispeglao” i ”uštimovao” i Loris Bicocchi, jedan od vrhunskih test-vozača na svetu danas, čovek u čijoj se biografiji nalazi i razvoj jednog Bugatti Veyrona, Pagani Zonde ili, na primer, Koenigsegga. Drugim rečima, ono što je Valentino Balboni za Lamborghini, to je Bicocchi za ostale supersportiste.

Ako se još bolje analizira KTM X-Bow, stiže se i do odgovora zbog čega je toliko šarmantan, privlačan već na prvi pogled i prepun harizme. Kako i ne bi, kada se ”italijanski pečat” nalazi na nekoliko komponenti. Pored već spomenute Dallarine šasije, tu su i fantastične kočnice marke Brembo, glavni krivci za osećaj da vam oči, kada odlučno pritisnete srednju pedalu, ponekad napuštaju očne duplje. A tu su i trkačke ”kadice” firme Recaro, koje će se samo na prvi pogled učiniti spartanskim i previše grubim za bilo šta osim sirove vožnje na stazi.

Ready to Race?
Da, dobro ste razumeli, KTM X-Bow nije namenjen samo besomučnom vijanju prolaznog vremena na nekom od ”ringova” već je potpuno homologirana i civilizovana svakodnevna igračka. Osim registarskih tablica, poseduje i svetlosne grupe, sirenu, pa čak i migavce. Kada smo već kod signalizacije, kuriozitet je da se njima komanduje putem tastera na trkačkom volanu, što nije baš najjednostavnije za usvojiti, ali ipak...

Stavljam kacigu na glavu i polako pokušavam da uvučem svojih 180 cm u ne baš prostran kokpit ”samostrela”. Bočni karbonski paneli, deo poda automobila, iako izgledaju krhko, prema specifikacijama, izdržavaju do 200 kg (više nego dovoljno za mene!), mada ipak, nekako mi nije bilo svejedno da na njih stanem, imajući u vidu šta me sve još čeka, a bogami, ni cenu jedne ovakve ”igračke”. Kada smo već kod nje, MTM nudi performance upgrade paket za 7.393 evra, u šta spada MTM-ov turbo-punjač sa izduvnom granom, brizgaljke goriva većeg protoka, katalizator, aluminijumski usis, MTM-ov filter vazduha, kao i optimizacija menadžmenta motora.

Napokon se smestih u kokpit, koji za divno čudo, i nije toliko neudoban koliko na prvi pogled izgleda. Upravljač jeste nešto bliži telu, poput onih u WRC automobilima, ali sam se zahvaljujući podesivim pedalama, vrlo brzo i lako ”ušuškao” u Recaro ”kadicu”. Ah, da! Tu je i neizbežni sigurnosni pojas u četiri tačke, koji samo pojačava pravi trkački feeling koji me u tom trenutku obuzima...

Ubacivanje ključa u slot za posledicu ima vrlo provokativno pitanje koje se ispisuje na glavnom LCD ekranu - Ready to Race? Uhh, naravno, ali samo da se, ipak, malo upoznam sa ovim ”đavolom”, pogotovo što je ”obuven” u letnje polu-slik pneumatike Toyo Proxes R888, koji su po suvom i na ”pravim” temperaturama, prosto fenomenalni, ali je sada napolju još uvek vlažno od sinoćnjeg snega, a ni temperatura od oko nule baš ne pomaže. Ako tome pridodam da X-Bow ne poseduje ništa od ponekad vrlo dosadnih elektronskih ”poštapalica”, poput kontrole trakcije, ESP-a ili čak ABS-a, onda je dovoljno reći ”pamet u glavu” dok se ”samostrel” i ja ne zbližimo.

Džepna raketa
Odgovarajući potvrdno na postavljeno pitanje LCD-a, pritiskom na starter, iza leđa se napokon budi dvolitarski poprečno postavljen četvorocilindarski turbo-agregat, poreklom iz Audija. Da, ista ona TFSI jedinica koja pogoni i Audi S3, koja u serijskom KTM-u oslobađa 240 KS pri 6000 o/min. Međutim, jedna vrlo bitna činjenica jeste i da ovo NIJE serijski, već MTM-om X-Bow, koji nakon prerade na agregatu, ali i čitavom izduvnom sistemu, sada oslobađa vrlo respektabilnih 318 ”konja”. Još impresivnije zvuči podatak da je maksimalni obrtni moment ”skočio” sa 310 na čak 415 Nm, i to dostupnih već od 2000 o/min. U slobodnom prevodu, to bi značilo da kada desna noga krene da se ispruži, drži čvrsto upravljač, jer ova stvar poleće! Sa masom od svega 790 kg, MTM-ov ”samostrel” do 100 km/h stiže za svega 3,8 sekundi, dok mu je dodatnih 12 sekundi potrebno da dostigne 200 km/h... A to je već teritorija supersportskih automobila!

Stavljam kacigu na glavu i polako pokušavam da uvučem svojih 180 cm u ne baš prostran kokpit ”samostrela”. Bočni karbonski paneli, deo poda automobila, iako izgledaju krhko, prema specifikacijama, izdržavaju do 200 kg (više nego dovoljno za mene!), mada ipak, nekako mi nije bilo svejedno da na njih stanem, imajući u vidu šta me sve još čeka, a bogami, ni cenu jedne ovakve ”igračke”. Kada smo već kod nje, MTM nudi performance upgrade paket za 7.393 evra, u šta spada MTM-ov turbo-punjač sa izduvnom granom, brizgaljke goriva većeg protoka, katalizator, aluminijumski usis, MTM-ov filter vazduha, kao i optimizacija menadžmenta motora.

Napokon se smestih u kokpit, koji za divno čudo, i nije toliko neudoban koliko na prvi pogled izgleda. Upravljač jeste nešto bliži telu, poput onih u WRC automobilima, ali sam se zahvaljujući podesivim pedalama, vrlo brzo i lako ”ušuškao” u Recaro ”kadicu”. Ah, da! Tu je i neizbežni sigurnosni pojas u četiri tačke, koji samo pojačava pravi trkački feeling koji me u tom trenutku obuzima...

Ubacivanje ključa u slot za posledicu ima vrlo provokativno pitanje koje se ispisuje na glavnom LCD ekranu - Ready to Race? Uhh, naravno, ali samo da se, ipak, malo upoznam sa ovim ”đavolom”, pogotovo što je ”obuven” u letnje polu-slik pneumatike Toyo Proxes R888, koji su po suvom i na ”pravim” temperaturama, prosto fenomenalni, ali je sada napolju još uvek vlažno od sinoćnjeg snega, a ni temperatura od oko nule baš ne pomaže. Ako tome pridodam da X-Bow ne poseduje ništa od ponekad vrlo dosadnih elektronskih ”poštapalica”, poput kontrole trakcije, ESP-a ili čak ABS-a, onda je dovoljno reći ”pamet u glavu” dok se ”samostrel” i ja ne zbližimo.

Džepna raketa
Odgovarajući potvrdno na postavljeno pitanje LCD-a, pritiskom na starter, iza leđa se napokon budi dvolitarski poprečno postavljen četvorocilindarski turbo-agregat, poreklom iz Audija. Da, ista ona TFSI jedinica koja pogoni i Audi S3, koja u serijskom KTM-u oslobađa 240 KS pri 6000 o/min. Međutim, jedna vrlo bitna činjenica jeste i da ovo NIJE serijski, već MTM-om X-Bow, koji nakon prerade na agregatu, ali i čitavom izduvnom sistemu, sada oslobađa vrlo respektabilnih 318 ”konja”. Još impresivnije zvuči podatak da je maksimalni obrtni moment ”skočio” sa 310 na čak 415 Nm, i to dostupnih već od 2000 o/min. U slobodnom prevodu, to bi značilo da kada desna noga krene da se ispruži, drži čvrsto upravljač, jer ova stvar poleće! Sa masom od svega 790 kg, MTM-ov ”samostrel” do 100 km/h stiže za svega 3,8 sekundi, dok mu je dodatnih 12 sekundi potrebno da dostigne 200 km/h... A to je već teritorija supersportskih automobila!

Uz blagu nervozu, spuštam vizir i polako dodajem gas. Iskreno, očekivao sam mnogo grublju mašinu, daleko tvrđe komande. Ovako, prosto ostajem zatečen mekoćom kvačila, pedalom gasa sa fenomenalnom progresijom, sve je baš kako i treba da bude. Ručica šestostepenog menjača ima nešto duži hod, ali je vrlo precizna i ne zahteva ”grubu ruku”.

Adrenalin
Dok napredujemo ka planiranom mestu snimanja, gume polako dostižu optimalnu temperaturu, baš kao i motor iza mene, koji se tek ponekad, kada mu dopustim, oglasi oštrijim tonom, tek da pokaže da je i on nestrpljiv. Upravljač je vrlo direktan i precizan, te je moguće svaki kamenčić na putu, ne samo osetiti, već i pogoditi (ili izbeći, zavisi šta želite) prednjim točkovima. Malo učestalijeg ”cimanja” levo-desno da se prednje Proxes R888 dodatno zagreju, i zabava može da počne!

Kratak osvrt na retrovizore, odlučan međugas i ”spuštanje” iz četvrtog stepena u ”drugu”, i... Ideeemoo! Pun gas u ”drugoj” dovoljan je da vam utera strah u kosti, ne samo usled sile koja vas zakucava u Recaro kadicu, već jednako tako zbog halapljivog zvuka usisavanja četvorocilindarskog ”zmaja” koji se vazduhom hrani putem otvora tik iznad moje glave! Kako li se tek čuje bez kacige, mogu samo da zamislim! Za tili čas, ”druga” brzina je ”napunjena” i uz glasno ”baam!” sledi treća, pa ”baam!” Četvrta... Novi, MTM-ov modifikovani izduv odlučno izbacuje nesagoreli benzin iz cevi dok se brzina rapidno povećava na preko 160 km/h, a motor vrti kao da sutra ne postoji!

Nažalost, kraj puta se već nazire, te mi ne preostaje ništa drugo nego da aktiviram odlučne Brembo kočnice i ”zategnem” sigurnosne pojaseve. Uhh, kakav rush!

Okrećem X-Bow na drugi put i ubrzo ponavljam već pomenuti sled događaja. Automobil se čini vrlo stabilnim, ali je i dalje primetno da pneumatici nisu u svom prirodnom okruženju, naročito pri nailasku na par snežnih nanosa, koje je snažan vetar naduvao na put. Otimanje i proklizavanje sva četiri točka nikada se nisu činili toliko zabavnim i sirovim, prosto poželim da smo sada na velikom parkingu pokrivenim snegom, da pustim na volju i sebi, ali i X-Bowu!

Jedinstvena igra
Prvi ozbiljniji splet krivina prošao je u mom dubokom respektu prema ”samostrelu”, budući da 318 ”konja”, pogon pozadi, mala masa i nedovoljno zagrejane gume, nisu baš idealna kombinacija za isprobavanje G-sila. Ipak, nakon samo par minuta, poverenje u X-Bow je raslo, baš kao i granica do koje sam smeo da ga guram. Osećaj na upravljaču, ako je i bio pomalo sirov, postaje baš onakav kakav sam oduvek želeo, savršeno odmeren, vrlo precizan i pre svega brz, kako bi se lako korigovala bilo koja želja ove ”paklene pomorandže” za iskakanjem sa zadate putanje. Bilo da krene ”nosom” napred usled prevelike brzine ulaska u krivinu ili nedovoljnog prianjanja prednjih točkova, bilo da se otme i krene da opasno preupravlja, težeći da svojom ”zadnjicom” dostigne ”nos”, MTM KTM X-Bow moguće je iskontrolisati, i to ne samo volanom, već i ”stepovanjem” po pedalama.

Naravno, treba biti odmeren, ali i brz, jer se ovde sve dešava u znatno kraćem vremenu nego kod klasičnih automobila. Ova naprava definitivno nije za neznalice, za ”šaljivdžije” i ”šminkere”, jer će svaki trenutak neozbiljnosti i dekoncentrisanosti, na pravi način iskoristiti da vas ”izblamira”. Kako se gume zagrevaju, tako su ulasci u krivine sve oštriji i oštriji, a ”samostrel” sve upravljiviji.

Dvostruka poprečna ramena napred i pozadi sve su uposlenija, a aerodinamički elementi poput prednjeg splittera, zadnjeg ”krila”, ali i specijalnog poda vozila, postaju sve smisleniji dok G-sile rastu na preko 1 G. Usred ove velike ”igre”, ponovo se oglašava LCD, upozoravajući da je gorivo opasno na izmaku. Ehh, zar je moguće? Ništa, vredi ”spustiti loptu”, pa polako nazad na ”tankovanje”, i napokon, dopustiti i ostalim članovima ekipe da dožive ovo isto. Jer jedno je pričati i pisati o tome, a doživeti ga, osetiti kroz svaki delić tela, nešto sasvim drugo.

Iako sam nisam ”motoraš”, pretpostavljam da je osećaj na sportskom motociklu nešto najpribližnije ovoj ”paklenoj pomorandži”. Drugim rečima - apsolutan, brutalno necenzurisan vozački doživljaj!