Lamborghini Miura

"A koliko može da razvije?" - ovo pitanje svima je dobro poznato, iz legendarnog filma u kojem smo gledali neuspešnu špijunažu Mile Rent-a-bubrega (Bogdan Diklića), poslatog na zadatak od strane Brane Mitrovića Flojda (Dragan Nikolić). Jednako je neprimereno postaviti ga vlasnicima slavnih i ekstremno retkih oldtajmera. Žena se ne pita za godine, a oldtajmer koliko može da razvije. Ili kakvo mu je ubrzanje, koliko je plaćen, koliko je uloženo u restauraciju...

Kod oldtajmera, mnogo je važnija emocionalna dimenzija. Posedovanje veoma retkog primerka želja je svakog, pravog ljubitelja automobila. Stoga, vlasnik "bisera" kao što je Lamborghini Miura, ima čime da se ponosi - njega, međutim, slobodno pitajte i koliko razvija. S ponosom će odgovoriti: "280 km/h"!

Reč je o automobilu koji je svojevremeno predstavljao pravi tehnološki biser. Veoma je teško napraviti kratku "biografiju" ovog automobila, uzimajući u obzir njegovu turbuletnu istoriju i veći broj verzija. Naime, u okviru istih serija, nalazimo različita tehnička rešenja, pri čemu su neki primerci naknadno prepravljani i tako ulazili na spisak nove, unapređene verzije.

Entuzijazam
Tokom 1965. godine, tri vodeća inženjera novoosnovanog italijanskog proizvođača, Gian Paolo Dallara, Paolo Stanzani i Bob Wallace, razvijali su prototip poznat kao P400. Namera im je bila da stvore "civilni" automobil sa trkačkim genima, automobil koji je u stanju da pobedi na trkačkoj stazi i da sutradan vlasniku i njegovoj supruzi omogući relativno prijatan odlazak na neko od mondenskih letovališta. U razvoj su ulagali svoje slobodno vreme, radili su noću, nadajući se da će ubediti vlasnika fabrike da ovakvo vozilo neće biti previše skupo i da se neće suviše udaljiti od njegove osnovne ideje. Konačno, Ferruccio Lamborghini je dozvolio entuzijastičnim inženjerima da nastave rad, smatrajući da će P400, u krajnjem slučaju, biti dobro marketinško oruđe, ako ništa drugo...

Poprečno ugrađen motor, naravno, centralno postavljen, kosio se sa dotadašnjom filozofijom. Šasija sa donjim postrojem, bez karoserije, bila je izložena na Salonu automobila u Torinu 1965. godine, gde je toliko impresionirala neke posetioce, da su rezervisali svoje primerke, uprkos činjenici da nisu znali kakav će biti finalan izgled.

"Igra na blef"
Za izgled prototipa bila je zadužena kompanija Bertone, koja je svoj zadatak završila bukvalno nekoliko dana pre premijere na Salonu automobila u Ženevi 1966. godine. Neobično, ali istinito - niko od inženjera nije se potrudio da proveri može li motor da se smesti u motorski prostor pre premijere, te su tu ubacili teret slične težine i držali poklopac zatvoren tokom sajma. Mnogim novinarima odbijena je molba da pogledaju pogonski agregat...

Prototip P400 privukao je veliku pažnju, pa je dato zeleno svetlo za serijsku proizvodnju, ali pod drugim imenom - Miura. Ime je dato po španskoj rasi bikova korišćenih za borbe u koridi. Miura je svetsku slavu dostigla pojavom u uvodnoj sceni filma "The Italian Job". Postoji li bolji marketinški potez?!

Prvobitni primerci ovog modela, označavani kao P400, koristili su provereni 3,9-litarski V12 motor, "pozajmljen" iz modela 400GT, sa 350 konjskih snaga. Motor i menjač koristili su isto ulje - ovo rešenje zadržano je sve do poslednjih 96 primeraka SV verzije, koja je dobila diferencijal sa ograničenim proklizavanjem, što je zahtevalo posebno ulje. Navodno, ram prvih 125 primeraka izrađen je od čeličnog lima debljine 0,9 mm, zbog čega su lakši i za nijansu brži od kasnijih automobila, ali je primećena nezadovoljavajuća čvrstina na određenim delovima. Stoga su ga neki vlasnici naknadno ojačavali.

Bogatija oprema
Verzija P400S, poznata i kao Miura S, predstavljena je novembra 1968, na Salonu u Torinu. Razlikovala se bogatijom opremom, kao što su elektropodizači prozora, hromiranim elementima oko prozora i farova, klima-uređajem (opciono), ali i 20 KS većom snagom motora, dobijenom, između ostalog, proširenom usisnom granom i novim bregastim vratilom. "Zasečen" je i prtljažnik, tako da je sada u njemu bilo više prostora. Jedan primerak, sa oznakom S #4407 posedovao je i Frenk Sinatra. Inače, na poboljšanja su uticale i kritike kupaca, kako na kvalitet i opremljenost enterijera, tako i na ponašanje motora i kvalitet uopšte. Stoji činjenica da se nije dovoljno pažnje posvećivalo ispitivanju i testiranju, usled želje da se automobil što pre isporuči kupcima.

P400SV ili Miura SV, dobija dodatnih 15 KS, zahvaljujući novom bregastom vratilu i karburatorima. Motor, sada sa 385 KS, kao što smo rekli, kod poslednjih 96 primeraka (od ukupno 150), dobija diferencijal sa ograničenim proklizavanjem, pa se i menjač "obradovao" odvojenom sistemu za podmazivanje. Time se otklonila i zabrinutost da bi metalni opiljci iz menjača mogli da stignu do motora i izazovu skupe kvarove. Miura SV se vizuelno razlikovala po širim zadnjim krilima zbog novih, širih točkova, po drugačijim zadnjim svetlima i uklanjanju karakterističnih "trepavica" oko farova.

Kolekcionarski primerci
Verzija P400 Jota je proizvedena u samo jednom primerku, koji se koristio kao test-vozilo za potrebe učestvovanja na trkama. Nakon obimnih testiranja, prodata je privatnom kupcu, a u aprilu 1971. slupana je na trkačkoj stazi i u potpunosti izgorela. Kada su potencijalni kupci čuli za ovu verziju, neki su zatražili svoj primerak. Međutim, proizvodnja je bila ekonomski neisplativa, te im je Lamborghini ponudio unapređenu SV verziju - tako je nastala Miura SV/J, sa snažnijim motorom, boljim kočnicama, izmenjenim oslanjanjem, drugačijim enterijerom i eksterijerom. Od samo pet prodatih, dva su proizvedena kao potpuno nov automobil, a tri su naknadno prepravljena - svi i danas postoje, i u rukama su srećnih kolekcionara. Kasnije su i drugi vlasnici svoje Miure prepravljali širom sveta, manje ili više dosledno originalu.

Miura Roadster sa skidajućim krovom nastala je kao izložbeni primerak. Navodno je dobila zeleno svetlo za proizvodnju, ali do nje nikada nije došlo. Neki vlasnici su kasnije uklanjali krov svojim automobilima kod specijalizovanih "karoserista".

I dalje misteriozna
Mnogi ljubitelji i istoričari automobilizma još uvek "ukrštaju koplja" oko ovog automobila. Miuru prati neverovatno veliki broj nepoznanica, od tehničkih podataka, preko broja proizvedenih primeraka, pravilne klasifikacije i datuma, do lista unapređenja i izmena. U literaturi se često nailazi na kontradiktorne podatke, a dovoljno govori informacija da još uvek ne postoji pravi konsenzus oko broja proizvedenih primeraka. Trenutno, najrelevantniji podatak je da je iz fabrike izašlo 763 komada. Stoga, sve informacije o ovom biseru automobilizma uzimajte s određenom rezervom.