Col de Turini

Uvek odaberem put, da bi bolje upoznao automobil. Međutim, ovaj sam put sam odabrao automobil, da bi bolje upoznao put. Tako sam na najlegendarniji brzinski ispit relija na svetu, Col de Turini, došao sa naslednikom legendarnog modela Quattro. U ravnopravnoj borbi legendi, glavni je ovog puta bio "brzinac" na zapadnom delu planinskog masiva, odnosno početak alpskog polukruga, drugim rečima - put.

Monte Carlo, Menton i dalje u brda, preko krivina i serpentina, preko par kratkih ravnih pravaca do Sospela... U tom idiličnom krajoliku je u stvari tek početak vožnje. Krenuo sam po putu D2566. Odmah posle izlazka iz Sospela, a pre sela Le Paion počinje deonica puta, koja je postala jedna od globalno najpoznatijih, jer su se na njoj pisale sportsko herojske priče, ali i tragedije u istoriji Svetskog reli šampionata.

Krenuo sam po asfaltu koji u 32 kilometara pređe 1200 visinskih metara gore i 910 dole. Uz to dostigne najvišu tačku na prevoju, na visini 1.607 metara iznad nivoa mora. To je prevoj na brdu, koji je najpoznatiji u WRC i danas, kad preko njega više ne voze trkački automobili. Put sam započeo na zamišljenom startu legendarnog brzinskog ispita Col de Turini.

Naslednik kratkog
Godine 1984. je Audi sa legendarnim Quattrom uknjižio trostruku pobedu na reliju Monte Carlo. Bio je to jedan od najuvjerljivijh triumfa na Col de Turini ispitu. Ipak pre toga, promene u propisima za reli tada aktuelne grupe B, prinudile su Audi da izradi i kupcima ponudi 200 komada čuvenog modela Audi Sport Quattro. U to vreme je to bio serijski automobil sa najboljim performansama u Nemačkoj.

Njegovu ekstremnost otkrivala je i astronomska cena. Sa etiketom od 203.850 maraka, dugo je nosio titulu najskupljeg Audija svih vremena. Iz serijske verzije sa malim međuosovinskim rastojanjem, brzo je nastalo reli specijalista S1, ali zbog brojnih okolnosti nikada nije pobedio na reliju Monte Carlo. Tako sam ja sa modernim pandanom modela Audi Sport Quattro, a u aktualnoj ponudi ove fabrike najbliži mu je Audi A5 RS, jednog lepog prolećnog dana ove godine krenuo na svojevrsni "revanš" na Col de Turini. Ipak, na tom "brzinskom ispitu" nisu brojale sekunde, već samo uživanje u vožnji...

Osmocilindraš, koji na 8250 obrtaja u minuti zvuči kao solista trubača, sa svojih je 331 kW (450 KS) i najvećim obrtnim momentom od 430 Nm je uz integralni quattro pogon i trenutno menjanje brzina tiptronic menjača, doslovno "ispucavao" A5 RS iz krivina u kratke ravne pravce. Međutim, vožnja je bila daleko od onih, zbog kojih su noć (Col de Turini putem se vozilo samo po noći), u reli takmičenju prozvali "noć dugih noževa".

Najviše publike se uvijek skupljalo na prevoju, gde se put širio na pravcu dugom samo par stotina metara. Snimci iz najluđih godina relija, sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka, pokazuju automobile, koji dolete na rašireni deo puta, svojevrsni trg preko koga su led i sneg. Ispred vozača i suvozača, u snopu svetala je stalno gomila ljudi koja se razmiče u poslednji trenutak, dok automobil na samoj granici kontrole konačno pod punim gasom ne skrene levo, nizbrdo. Kad sam se u vožnji po Col de Turini toga setio, sve mi se činilo još fanscinantnije. I prosto razmišljam da li je danas reli postao manje zanimljiv i atraktivan ili je zbog stalnog insistiranja FIA-e na sigurnosti previše "sterilan"?

Nepredvidva priroda
Nakon par brzih pravaca do Le Piaona, put se u uskoj dolini konačno pretvara u asfaltnu zmiju, najslikovitiju na svetu. I onda dve ili tri krivine od po 180 stepeni, tako da sam više puta došao do tačke, koja je bila samo nekoliko desetina metara udaljena od one na kojoj sam bio pre par trenutaka. Pređeni put se ovde ne meri metrima u dužinu, već u visinu...

Na kraju prve, tehnički posebno zahtevne deonice puta, zaustavio sam se da bih pogledao dole. Dolina nije bila zatvorena sa desne i leve strane, a iznad nje su se sakupljali crni oblaci iz kojih su ubrzo počele udarati "strele". Kroz svetli otvor tog sve jačeg besnila prirode, u toplom prolećnom suncu se kupala Azurna obala. Priroda je stvorila kulisu, koja uvećavala legendarnost puta. Tišinu između gromova "rezala" su dvojica motociklista, koji su se ležerno penjali prema crnim oblacima.

Kada sam ostavio serpentine iza sebe, posle dve brze deonice puta došao sam do Notre Dame de la Menor. Tek nakon ovog sela sa upadljivom crkvom tek počinje onaj pravi, pakleni brzinac. U šumi su se krivine ređale bez ijednog logičnog redosleda ili ritma. Asfalt je pokrpljen i šaren, a razlikuje se iz metra u metar. Uz to je i neravan, tako da automobil poskakuje i pri sasvim normalnim brzinama. I ako ga prikriva sneg, zbog sunca koje kroz šumu nejednako obasiva put, površina je na nekim mestima više, na nekim manje zaleđena, a ponegde je potpuno suva. Za vozača i automobilsku tehniku to je pravo iskušenje, koje je i uz turističku vožnju sve više nego opuštena vožnja po bezbroj krivina.

Kako je priroda na Col de Turini nepredvidiva i paklena doživeo sam na prevoju. Iako sam iz Monte Carla krenuo po skoro u letnjim temperaturama, na vrhu je padao sneg!

Ko je luđi?
Dole prema La Bollene put se na nekoliko mesta sužava zbog litica. Sa jedne strane je kameni zid, a sa druge ponor dubok više stotina metara. Tim putem su se nekada vozili brzinski ispiti na gore, a nekada na dole, pa još po snegu i ledu. Još luđi od vozača i suvozača su bili ljudi u publici, koji su stajali na zidu od kamenja.

Čak i danas, u svakodnevnoj vožnji, taj deo brzinca zahteva maksimalnu koncentraciju u vožnji. Kad sam na cilju brzinca pogledao prema vrhu planine, Col de Turini su još skrivali tamni oblaci. Ja sam ponovo bio u toplom proleću, koje je već mirisalo na leto, dok je gore još padao sneg.

Col de Turini je Col de Turini!