Citroen DS3 1.6 HDi/110 Sport Chic

Godine 2001, Mini je napravio pravu pometnju među gradskim automobilima. Igrajući na kartu prestiža i orginalnog dizajna, uz dobru dozu nostalgije za legendarnim Austin Minijem iz 70-ih godina, postigao je takvu popularnost i komercijalni uspeh, da je i dan danas prava referenca za sve novonastale konkurente. Njegovim primerom, vrlo brzo su se poveli i mnogi drugi proizvođači, napuštajuću sve više banalni stil, toliko dugo odomaćen u segmentu.

Nakon simpatičnog Fiata 500, šarmantne Alfe Mito, nesvakidašnjeg Volvoa C30, ovim putem krenuo je i Citroen, što je donekle neočekivano od proizvođača koji je do nedavno imao prilično konzervativnu reputaciju. Kreiravši potpuno novu «kolekciju» DS (Different Spirit), Citroen je za razliku od gore navedenih konkurenata u potpunosti ignorisao retro stil, što znači da DS (kod nas poznat pod nadimkom «ajkula»), nema ama baš nikakve veze sa slavnom prošlošću, jer da bi se danas jedan model nametnuo, mora se pre svega dopasti, odnosno distancirati od ostalih, nečim samo njemu svojstvenim. Zamišljeno, ostvareno, mali DS3 poseduje i jedno i drugo, do te mere da je Mini sasvim izvesno dobio najozbiljnijeg protivnika, barem dok se u tržišnu utakmicu ne uključi i mali Audi A1.

Uostalom, to u Citroenu ni ne skrivaju, s tim da se ovde do maksimuma privileguje «anti-retro» stil.

Kažete previše su prepotentni!? Možda, no nakon drugog susreta sa ovim «slatkišem», lično verujem da će postići veoma zapaženi uspeh. Zamišljen kao premijum verzija standardnog C3, za «nju i njega», DS3 zaista ima za svakoga ponešto. Iako poseduje univerzalan imidž, ovaj kompaktni predstavnik u B segmenu, savršeno se lako adaptira pripadnicama lepšega pola, odnosno «mačo» profilima. Da bi u tome uspeo, Citroen je posegnuo za čitavom lepezom dizajnerskih «caka», kao što su trenutno veoma popularne LED diode u prednjem braniku i multikolorne kombinacije karoserije i aluminijumskih «felni».

Iako na francuskim ulicama još uvek nije deo svakodnevnog pejzaža, DS3 se sve češće sreće, i mogu vam reći da do sada nisam video dva identična (36 kombinacija boje karoserije), što i te kako prija egu vozača. Personalizacija preko interneta prava je šala, nakon što se odlučio za osnovnu nijansu, potencijalnom kupcu ostaje da se upusti u kreiranje vlastitog DS3, jer izbor se ne ograničava samo na nalepnice na krovu, boju retrovizora i aluminijumskih felni (ukupno 12). Kako bi bio u trendu, budući vlasnik može sve ovo sinhronizovati sa enterijerom, tj bojom komandne table, sedišta, ručice menjača, plafona…

Sjajno, samo nemojte odmah nakon ovih redova skočiti na vas PC, ovakva mogučnost predviđena je, barem za sada, samo za razvijena tržišta EU.

No čime se još, osim atraktivnog dizajna, može pohvaliti ovaj neodoljivi Citroen, proverili smo vozeći dizel verziju, nedostupnu na prezentaciji u Parizu, početkom ove godine.

Odličan, ali…
Citroen se nije bez razloga odlučio da predstavnicima sedme sile ponudi za početak isključivo najsnažniji DS3, pogonjen, gle čuda, istim blokom kao u Miniju! Perfomantan, brz i zabavan za vožnju, 1.6 THP/155 ks, bez sumnje je najbolji izbor, samo što svi nemaju mogućnosti, a ni potrebe, da se voze u ovako snažnoj, pa i skupoj mašini. Par meseci kasnije, lansirane su dakle, još dve benzinske verzije (1.4 VTi/95 i 1.6VTi/120 ks), kao i nezaobilazni dizel 1.6 HDi, dobro poznat od ranije. Već po običaju, razvijen u dve verzije (92 i 112 ks), bez imalo muke obezbeđuje neophodan elan ne preterano teškom DS3 (prazan oko 1.150 kg), ali nakon 1.6 THP, ostah pomalo «gladan» !?

Kao prvo, rad u mestu. Dizel k’o dizel, osetno bučniji, podrhtava dok je hladan, da bi se srećom stišao sa porastom radne temperature i brzine. Ništa strašno, ali poen više za benzinac, čiji zvuk nekako više ide uz ovakav auto. Drugo, već nakon par brzih skretanja u bočne ulice, može se osetiti da je ogibljenje dizela osetno mekše, bez obzira što je testirani model bio «obuven» u preterano niskoprofilne pneumatike 205/45 R17 (isti kao kod 1.6 THP). OK, opet ništa preterano neprijatno, jer vozna dinamika je van svake sumnje. Naime, mehanička platforma preuzeta je od novog C3, međutim, iako se radi o standardnoj postavci (McPherson napred, torzija pozadi), različitim trimovanjem značajno se menja karakter u odnosu na osnovni model. Jednostavno, pre nego li se uleti u krivinu, dvostruko većom brzinom od dozvoljene, treba sebi reći da niste u čistokrvnom sportskom automobilu, jer ovako «nabildovan», vara svojim izgledom. Naš DS je dakle, dovoljno udoban za svaki dan, a nepravilnosti na putu ne prenose se preterano brutalno na kičmeni stub vozača. Tim bolje, jer dizel od 112 ks, predviđen je za vožnju na duže distance, bez da su karakteristike stavljene u drugi plan. Sa 270 Nm (285 kada proradi «overboost»), ovaj DS3 je veoma dinamičan automobil(čić), koji dostiže 100 km/h za manje od 10 sec, a bogami i kazaljka kilometar sata lako se približi cifri od 200 km/h…

Jeste da je motor pomalo inertan ispod 2.000 obrtaja, ali kada se zavrti, turbo sa promenjivom geometrijom «duva» kao košava. Citroen je odlučio da ga upari sa novim šestostepenim menjačem, opet po ugledu na 1.6 THP (uzgred rečeno precizan i prijatan za rukovanje), dok je slabiji dizel, kao i 1.4 i 1.6 VTi, u kombinaciji sa petostepenim. Time se jednim delom objašnjava njegova izuzetna ekonomičnost, uprkos otežanim uslovima u kojima je vožen. Prosečna zabeležena potrošnja iznosila je 6,3 l, mada se lako može zadovoljiti i sa 5,5 - 5 lit.

A praktični aspekt ?
Odličan, bez obzira na samo dvoje vrata i skromnih 3,95 m dužine. Mesta pozadi prihvataju troje klinaca (tri sigurnosna pojasa), odnosno dovoljna su za dve odrasle osobe, posebno kada se sedi iza suvozača. Naime, nesvakidašnja koncepcija komandne table, koja je sastavljena od «kačketa», ispod kojeg je izdubljeni prostor, omogućila je da se standardni pretinac za rukavice postavi duboko prema motoru, tako da suvozač može znatno pomeriti sedište ka napred.

Sa svoje strane, prednja sedišta poseduju memoriju i dovoljno skliznu kako bi se provuklo na zadnje. Jednom na njima, dve masivne ručice na B stubovima, dobro dođu ukoliko je vozaču palo na pamet da proveri perfomanse svog ljubimca. Uzevši u obzir sportski ambijent, to ga prosto mami. Uglavljen u odlično profilisano sedište (u našem slučaju i estetski neodoljivo), pred sobom ima upravljač malog prečnika, podrezan odozdo, sa orginalnim i preglednim instrumentim. Kilometar sat je recimo reljefni, u dubini je i kazaljka za količinu goriva u rezervoaru (50 l), dok se prilikom startovanja motora, «zakucaju» udesno.

Nema šta, i dizajn i izbor materijala zaslužuju pohvale, i potpuno opravdano svrstavaju DS3 u premijum segment. Nije se ignorisao ni praktični aspekt, nema problema ukoliko se žele odložiti krupniji predmeti, kao što je recimo flaša sa vodom (staje u vrata), ili recimo glomazni refleksni foto aparat (pregradak ispred suvozača). No kada sam sam u 5.30h sišao sa nezaobilaznom jutarnjom kafom, koju već kao po običaju pijem u kolima (hroničan nedostatak vremena), eto neprijatnog iznenađenja!? Uzaludno je pipkati po centralnoj konzoli u iščekivanju da iskoči nekakv skriveni držač, jer na ovaj «detalj» se jednostavno zaboravilo.

A kada smo se dotakli mana, spomenimo i slabo unutrašnje osvetljenje, umesto uobičajnih spotova pored unutrašnjeg retrovizora, mora se zadovoljiti centralnom lampom na sredini plafona.

Ni za dame koje nikuda ne mogu krenuti bez poveće putne torbe, nema problema. Osim što je klasičnih formi, prtljažnik ima solidnih 285 dm3 (mini 160 dm3), odnosno sa oborenim sedištima bezmalo jedan kubni metar. Šteta što se obaraju samo nasloni, ne i sedalni deo, tako da dobijena površina nije ravna.

Lepo, samo koliko to zadovoljstvo košta ?
Počevši od 15.400 evra, pa sve do 21.200, naravno u Francuskoj (za Srbiju početkom jula nije bila poznata), ne računajući izvesne opcije. Hmm, na prvi pogled interesantno, posebno ukoliko se uzme u obzir da i najslabiji 1.4 VTi, dakle najeftiniji, ostvaruje sasvim pristojne perfomanse. No «caka» je u serijskoj opremi, jer u početnu cenu ne ulazi ni klima uređaj, ni atraktivna poziciona svetla u LED tehnologiji, a još manje aluminijumski naplaci.

Razočaravajuće od vozila koje se želi nadmetai u premijum segmentu…

Zauzvrat, u serijsku opremu ulaze svi pasivni i aktivni sigurnosni sitemi (šest vazdušnih jastuka, ESP, regulator brzine…), a ukoliko želite više, mora se posegnuti za jednim od dva raspoloživa nivoa (So Chic ili Sport Chick, mada nisu uvek raspoloživi uz slabije agregate). Primera radi, recimo da snažniji 1.6 VTi/120 ks So Chic košta 17.700 evra (manuelni klima uređaj, dvobojna karoserija, zatamljena zadnja stakla, aluminijumski naplaci od 16 cola…), a 1.6 HDi/90 ks, sa istom opremom, 18.900 evra. A testirani pitate, baš kakav je na slikama? Mnogo, tj 21.200 evra (nivo Sport Shic), plus 1.150 evra za navigaciju + Bluetooth, i još 1.200 evra za kožna sedišta sa grejačima, što znači da je skuplji i od najsnažnijeg 1.6 THP/155 (okruglo 20.000 evra). Šteta, pa iako troši barem dve litre manje u proseku, moje emocije su ovoga puta je jače od razuma. Dakle, 1.6 THP/155, eventualno 1.6VTi/120, a sve u iščekivanju najsnažnijeg 1.6 THP od 200 ks. Dizel ostavljamo za «penzionerski» C3, a ako baš mora, i slabiji (čitaj jeftiniji) 1.6 HDi/92 ks, zadovoljava.