Dacia Sandero Stepway i Suzuki SX4

Asfaltna podloga ili ono što nam je danas poznato kao većina ulica i puteva, u širu primenu ušla je još tamo negde 20-ih godina prošloga veka. Shvatajući očigledne prednosti u odnosu na sva dotadašnja rešenja, civilizacija je oberučke prihvatila ovaj način ”premošćavanja razdaljina”, u cilju savršenog funkcionisanja društva.

Hmm, ako je već tako, čemu onda u 21. veku, skoro 100 godina kasnije, potreba za sve većim brojem off road ili kako im ”tepaju”, sportsko-utilitarnih vozila? Pa, razloga je više, i vrlo su različiti u zavisnosti odakle ih posmatrate.

Na razvijenom Zapadu, biti sposoban i za off road predstavlja neki vid stila života, nesputanog odlaska u prirodu, silazak sa magistralnog puta do omiljenog proplanka gde ćete sa porodicom uživati u letnjem pikniku ili roštilju, ili možda do obližnje rečice gde ćete ”zabaciti koju udicu”, uživajući u miru i tišini prirode. U zemljama kao što je naša, off road je, takođe, način života, ali u nešto drugačijem obliku. Naime, ne podrazumeva toliko odlazak do proplanaka jer je manje-više svaki, pretvoren u deponiju smeća, sa ”piramidama” otpadaka koje se penju u nebo. Niti će vam poslužiti za silazak do reke, jer u većini slučajeva, kada vidite kako izgleda voda i šta sve ”pliva” njom, neće vam biti ni do ribe, ni do boravka na obali.

Naš off road pre se može okarakterisati kao putovanje od kuće do posla, kada treba da prođete kroz svoju ulicu, koju već godinama, određene gradske strukture uporno izbegavaju da asfaltiraju. Ko zna, možda iz nostalgije prema filmovima o Divljem zapadu!? Ili, recimo, kada treba da pređete ključnu raskrsnicu koja već mesecima stoji raskopana, gde vozačima ”spuštenijih” automobila kosa sedi od straha za svoj karter... Ah, dobro, nađe se tu i po koji odlazak kod rodbine ”na selo”, kada želite da pobegnete od paklene svakodnevice, prvenstveno zbog suicidnih domaćih vesti, znajući naravno, da naše selo jedva da i struju ima, a kamoli televizijski program.

E, pa, eto prostora za proizvođače da nam predstave svoje ”pulene” kao što su Dacia Sandero Stepway ili Suzuki SX4...

”Šminkerska” varijanta
Odmah na startu, treba naglasiti da ova dva takmaca imaju dosta sličnosti, ali da su, takođe, i poprilično različiti. Dok Suzuki SX4 više naginje onom ”zapadnom” off roadu, dotle Sandero Stepway poprilično pogađa suštinu života u zemljama bivšeg Istočnog bloka, pardon, ”nesvrstanih”. Rumunski takmičar lišen je svih komponenti koje drastično utiču na krajnju cenu vozila.

Ruku na srce, u Daciji su tu malo i preterali jer je Stepway uskraćen i za elektropodesive retrovizore, elektropomična zadnja stakla, bord-kompjuter (u bilo kakvoj formi) i za, verovali ili ne, upravljač podesiv po visini! No, o tome nešto kasnije, vratimo se na off road.

Stepway, iako namenjen silasku sa puta, ne poseduje 4x4 pogon (bilo koje vrste), niti eventualno ”šper” diferencijal, koji bi mu pomogao na klizavijoj površini, poput vlažne trave ili raskvašenog blata. To mu je, ujedno, i najslabija tačka, jer sa letnjim gumama prečnika 16 cola, može bez problema da siđe sa puta (samo da siđe!), prokrstari proplankom, ali od barica i dubljih vlažnih kolotraga treba da se drži podalje...

Na trenutak zaboravivši gore iznete opaske o našem stilu života, zapitao sam se kome je zapravo Stepway namenjen. Ako je već klirens povećan u odnosu na običan Sandero na 18 cm, a samim tim i težište, što nepovoljnije utiče na dinamičke vozne karakteristike, zašto je ostatak vozila samo ”šminka”?

Da se razumemo, ”šminka” na Stepwayu izgleda prvoklasno, sa dodacima koji ga čine ozbiljnijim, stilski naprednijim i na prvi pogled skupljim automobilom nego što zapravo jeste. No, ipak, ukoliko je Nissan već majstor u off road platformama, mogla se pronaći i solucija za Stepway 4x4. Nije to morao biti ”inteligentan” 4WD sistem kakav ima Qashqai ili X-Trail, ali ukoliko Nissan i Suzuki sarađuju oko modela Pixo i Alto, moglo se nešto naučiti i od SX4.

Informacije radi, Suzuki SX4 u verziji sa pogonom samo na prednje točkove jeftiniji je 1.000 evra od 4x4 varijante. Bilo kako bilo, Stepway je i dalje vrlo upotrebljiv automobil, pre svega u svakodnevnoj vožnji, kao i na otvorenom, asfaltnom putu. Nešto tvrđe prednje oslanjanje i ”otvorenija” geometrija točkova omogućavaju agresivnije ulaske u krivine, kada i zadnji deo hoće ponekad da se ”poigra”. Subjektivnog sam utiska da je upravljiviji i živahniji nego li standardna verzija, upravo zahvaljujući pomenutim modifikacijama.

Kontradiktorna ličnost
Svakodnevna vožnja gradom nešto je drugačije doživljena, budući da je servo asistencija vrlo oskudna i nekako čudno podešena, sa tendencijom da vraća upravljač u centralni položaj poput opruge. Isto tako, na njemu je dosta izražena količina vibracija i udaraca koji od podloge preko točkova dospevaju do ruku vozača. Na kraćim distancama toliko i ne smeta, na dužim, ume da zamori.

Ručica menjača klasičan je primer dobro odrađenog posla od strane Renaulta i prilikom češćih i bržih promena stepena prenosa, čini se sposobnijom nego li ona kod Suzukija, kod koje svaki put pri promeni, imam utisak kao da su sinhroni ”na samrti”.

Preglednost je zahvaljujući izraženo visokoj poziciji sedenja, odlična, ali smatram da će već vozači prosečne visine zažaliti što inženjeri u Daciji, ako su već predvideli podešavanje sedišta po visini, nisu uračunali još koji ”zub” niže. Ovako, na najnižoj tački, opet imate skoro pola metra do poda. Ruku na srce, prednja sedišta su prilično udobna, te ne zamaraju ni nakon dužih vožnji. No, ono što će neke zasigurno umoriti jeste nemogućnost podešavanja upravljača ni po visini. Postavljen pod uglom koji podseća na voljena nam ”domaća” vozila, neće oduševiti ni taktilnošću, ni ergonomijom.

Generalno gledajući, oprema je krajnje kontradiktorna budući da Stepway poseduje, recimo, ručni klima-uređaj i sedište podesivo po visini, ali ne i podesiv upravljač. Ručno podesive retrovizore neću komentarisati, čak ni na vozilu ovog cenovnog ranga, baš kao ni više nego jeftin audio-uređaj Blaupunkta ili katastrofalne brisače vetrobranskog stakla, koji su pravi majstori u ”brljanju”. Razumem uštedu na 4x4 pogonu, ali uzimajući u obzir da je konkurencija u B segmentu sve jača, ovakvi propusti ne bi smeli da se dešavaju, pogotovu uzimajući u obzir cenu Stepwaya sa 1,6 MPI motorom od 90 KS koja iznosi 8.999 evra.

Kada smo već kod 1,6 MPI agregata, treba naglasiti da je on sasvim adekvatan u obavljanju većine zadataka. Neće oduševiti startnošću, ali će se zato odužiti ekonomičnošću, sa autonomijom od oko 900 km i prosečnom potrošnjom negde u rangu 8 litara. Kažemo ”negde”, jer Stepway ne poseduje bord-kompjuter koji će vas o tome detaljno izvestiti. Dizel alternativa jeste poznati 1,5 dCi sa 70 KS koji diže cenu Sandera na već ozbiljnih 10.384 evra.

Najveći minus Sandera, pored pomenutog 4x4 pogona jeste zapravo taj što se Stepway vodi kao nivo opreme (između Ambiance i Laureate), a ne kao zasebna verzija. Drugim rečima, nije moguće konfigurisati ovaj automobil prema afinitetima (recimo, Laureate paket je znatno bogatiji) već kupiti ponuđenu verziju sa benzinskim ili dizel motorom.

Iznad očekivanja
Japanski ”terenac”, kao što smo već spomenuli, nešto je drugačije koncipiran, i namenjen pre svega ”zapadnijoj” vrsti off roada. To znači da poseduje 4x4 pogon, kojeg je moguće isključiti, kada su pogonski samo prednji točkovi (2WD). U AUTO režimu, ukoliko zatreba, u pomoć stupa i zadnja osovina, dok je 4WD LOCK mod namenjen najtežim situacijama kada najveći procenat obrtnog momenta šalje zadnjoj osovini, a automatski se prebacuje u AUTO režim kada dostignete brzinu od 60 km/h.

U praksi, to funkcioniše više nego odlično jer se niti jednog trenutka, SX4 nije ni ”zakašljao” na težem terenu, a silaske i penjanja na nasipe odrađivao je sa neverovatnom lakoćom i rutinom. Uprkos tome što su na Suzukiju bili odlični, ali samo letnji pneumatici Bridgestone Turanza ER300, niti jednom nismo dospeli u situaciju da nam je baš neophodan 4WD LOCK. Jedini minus pri off road upotrebi SX4 jesu nešto veći prepusti, naročito napred, kao i nepovoljniji napadni uglovi u odnosu na, recimo, Sandero Stepway, koji je tu ”na svome”. Isto tako, u testiranom paketu opreme (najviši - GS) tu je i ESP integrisan sa kontrolom trakcije, koje možete isključiti držeći taster u trajanju od 5 sekundi, ako vam ikada zatreba.

Na asfaltu, Suzuki je još impresivniji. Iskren da budem, uprkos odličnoj šasiji i kvalitetnom oslanjanju, nisam očekivao toliko agilnosti i sigurnosti od SX4, čak i pri najoštrijoj vožnji kroz krivine. Iako naginjanje karoserije postoji usled nešto višeg težišta, niti jednog trenutka SX4 ne postaje nervozan ni nepredvidiv, a upravljač je pravi izvor solidnih informacija koje dolaze od prednjih točkova. U kombinaciji sa već pomenutim Turanzama, SX4 je zaista vrlo sposobna ”mašina za gutanje krivina”, a ništa manje impresivna nije ni pravolinijska stabilnost pri većim brzinama. Drugim rečima, na polju voznih karakteristika, SX4 daleko više pruža nego što se to na prvi pogled čini.

Cena kvaliteta
Isti je slučaj i sa gradskom vožnjom, u kojoj se Suzuki vrlo dobro snalazi, budući da je servo asistencija dobro odmerena, a udobnost, iako je automobil nešto tvrđe trimovan, na veoma dobrom nivou. Ni preglednost nije zaboravljena, ali ponekad pri skretanjima ume da zasmeta masivni A-stub, pre svega zbog ugla pod kojim se nalazi. Ergonomija je na daleko višem nivou u odnosu na Stepway, ne samo u saznanju da se odlično dizajniran kožni upravljač može podešavati po visini, već su i komande na centralnoj konzoli znatno bolje organizovane i pozicionirane. Kada se na to dodaju i elektropodesivi i grejani retrovizori, elektropomični prozori (sva četiri, naravno!), automatski klima-uređaj, udobna sedišta podesiva po visini, koja su uz to i grejana, veoma informativan bord-kompjuter i odličan CD/mp3/WMA audio sistem, dobija se paket kojem se nema šta prigovoriti.

Jedino nas je donekle razočarao 1,6-litarski VVT agregat koji ”na papiru” oslobađa 120 KS pri 6000 o/min, ali se u praksi, ne čini ni tako snažnim. Naravno, i masa 4x4 pogona utiče na agilnost, ali zapravo, najveći krivac za ovakav utisak jesu izuzetno dugački stepeni prenosa, koji motor čine ”uspavanim”. No, ”vrtite” li ga u režimu visokih obrtaja (od 4000 o/min pa naviše), stvar postaje bitno drugačija, kada se čini da Suzuki ”kipti” od snage. Pri normalnoj vožnji, potrošnju je moguće držati između 6 litara na otvorenom i 7 litara u gradu, dok se iole veća agresivnost plaća sa litrom više u proseku, što i nije loše, obzirom na 4x4 pogon i benzinski motor zapremine 1,6 litara.

Ovako konfigurisan, Suzuki SX4 iznosi nimalo naivnih 15.500 evra (koliko košta i 1,6 2WD sa automatskim menjačem), što se čini preskupim u odnosu na upoređeni Stepway. Međutim, opcija sa pogonom samo na prednjoj osovini jeftinija je za 1.000 evra - 14.500 evra, koliko staje i 4x4 u nižem, GLX paketu. Isto tako, moguće je posegnuti i za 1,5-litarskom verzijom sa 111 KS (samo u GLX opremi), gde SX4 iznosi već prihvatljivih 12.500 evra. Dvolitarski dizel sa 135 KS retko da će iko odabrati, jer i pored brojnih prednosti, cena u GS paketu staje 18.790 evra. Napomene radi, metalik boja za sve modele se doplaćuje, i to u iznosu od 300 evra.

Zaključak
Na prvi pogled, teško je reći koji je od dva automobila na našem testu bolji ako u obzir uzimamo i cenu, koja je uvek jedan od presudnih faktora pri kupovini. Suzuki SX4 svakako je kvalitetniji, ozbiljniji i sposobniji automobil, ali mu je i cena, čak i startnoj verziji, za preko 3.000 evra viša u odnosu na Stepway. Ruku na srce, čak i tada, SX4 daleko je iznad po kvalitetu materijala, završne obrade kao i ukupnog utiska u enterijeru.

Ako uzmemo u obzir i tradicionalno dobru pouzdanost japanskih automobila, kao i četvorogodišnju garanciju (3 godine kod Stepwaya), onda je SX4 odličan izbor. Naročito ukoliko zaista imate potrebu za off road vožnjom, bilo u rekreativne, bilo u ”poslovne” svrhe.

S druge strane, Sandero Stepway veoma je dobar automobil za svoj cenovni rang i vlasniku pruža dosta toga. Znatno je atraktivniji i zabavniji od klasičnog Sandera, a budući da je od slabijeg Ambience paketa skuplji samo 600 evra, nameće se kao logičniji izbor. Međutim, mana nemogućnosti konfigurisanja paketa limitirala ga je u nekim vrlo bitnim stavkama kod prosečnog kupca. Naročita nelogičnost krije se u činjenici da najviši paket Laureate sa benzinskim 1,6 motorom ispada skoro 200 evra jeftiniji od Stepway opreme. No, i tako, činjenica je da će Stepway zadovoljiti većinu prosečnik kupaca i njihove potrebe za ”odlaskom u prirodu”.

A ko je pravi pobednik ovog uporednog testa? Pa, zavisi od toga šta vam treba i sa koliko novca raspolažete. Stepway jeste jeftiniji i atraktivniji, ali je SX4 ipak osetno kvalitetniji i adekvatnije opremljen za traženi iznos, naročito ako se u obzir uzme i pad vrednosti, odnosno cena polovnog automobila kroz, recimo, pet godina. Zapravo, više mi se sviđa ideja ozbiljnijeg off roada, odlaska na piknike, roštilje i pecanje, nego li gore spomenuta ”ulična” alternativa... A to sve, nekako mi više ide uz SX4 nego li uz Stepway!