Već godinama, sa tugom, pratim agoniju plemenitog SAAB-a. Bio je GM-ov, pa 2010. holandski (Spyker Cars, mala kompanija specijalizovana za luksuzna vozila), a ovih dana je prodat kineskim trgovcima Zhejiang Youngman Lotus Automobile Co i Pang Da Automobile Trade Co za 100 miliona evra.
Svi ovi manevri su u cilju izbegavanja definitivnog bankrota. Ovo Saabu nije prvi put, i prodaja nije još konačna. Čeka se odobrenje nekoliko igrača: kineskih vlasti (za iznošenje novca!!), švedske vlade, Evropske investicione banke i naravno GM-a. BMW AG takođe treba da se složi sa novim vlasnicima, pošto od prošle godine isporučuje svoje motore SAAB-u. Očekuje se da će odobrenje GM-a biti najteža prepreka, ne samo zbog prenosa prava na tehnologiju, nego i zbog ostalih specijalnih odnosa, koji bi se ovim transferisali u Kinu.
Ipak, jedan podatak mi je čudom, svih ovih godina promakao, a veoma je važan. Odnosi se na broj proizvedenih SAAB-a. Najbolja godina im je bila 2006., sa 133.000 globalno prodatih vozila!!! Od tada ova brojka dramatično klizi na dole, i prošle godine su prodali jedva preko 30.000 vozila. Ove godine je proizvodnja skoro potpuno obustavljena. Iako se zna da je SAAB mala ali fina proizvodnja, ipak me je iznenadila cifra od stotinak hiljada vozila. Velika je diskrepanca između vrednosti imena SAAB i volumena proizvodnje. Posebno ako se zna da razvoj novog modela košta više od milijardu evra, a razlike u ceni delova za prvu ugradnju nisu iste za stotinak hiljada I nekoliko miliona. Guma ili akumulatora, na primer.
Naravoučenije: Kinezi za sto miliona evra kupuju nešto tehnologije, ko-zna-kolike dugove, simboličnu proizvodnju i veoma dobar evropski brend. I nije prvi put, prošle godine je Geely od Forda kupio Volvo za oko 1,5 milijardu dolara. Pragmatični Šveđani su se bez emocija oslobodili neisplative maloserijske proizvodnje putničkih vozila, uz sledeći komentar:” To je fantastično, zato što je budućnost naše kompanije sada osigurana” rekao je Victor Muller, izvršni direktor Swedish Automobile. s
Verujem da na ovo svi imamo određenu domaću asocijaciju: hoćemo li uskoro isto tako kupovati kineske a domaće čvarke i šunku, na primer? Možda, ali izgleda je ipak verovatno da će Evropa za dvadesetak godina biti jedna divna turistička destinacija, kako je negde prorečeno.

Otvoren je most kod Beške. Dočekali smo ga posle nekoliko desetina godina, svečanih otvaranja, gradili su ga onoliko dugo, a mi smo manje ili više strpljivo podnosili beskrajne obustave saobraćaja zbog gradnje mosta. Posmatrali smo prolazeći, one ljudine na gradilištu što su zimus po vetru i minusu visili nad ambisom iznad Dunava, i nadoknađivali svojim znojem i strahom nečije proćerdano vreme.

Svi su aplaudirali na otvaranju, bili ponosni i veličali možda našu a možda i „njihovu“ alpinsku građevinsku logistiku. Nisam više sigurna ko je tačno dao kredit, ko ga je zapravo gradio naši ili ti njini, ko je sve kontrolisao i nadzirao, zbog čega je to tako dugo trajalo i na kraju krajeva koliko nas je to koštalo. Počelo je sa 20 miliona evra. Zašto sve kod nas beskrajno traje? Možda baš zato da bi se razvodnilo i zaboravilo!

A Most je uprkos svojoj veličanstvenosti - grbav! I brežuljkast! I ima nekakvo brdašce vidljivo i golom oku na delu bliže sremskoj strani. Nisam iz te struke, i možda je to po nekoj novoj inženjerskoj doktrini građevinski ispravno. Ali jedno je sigurno, grbav most još nikada i nigde nisam videla.

I tako u stvari treba. Grbavom se veruje. Prav je pomislio da je dovoljno da je prav, pa ćuti.

Tako treba u ovoj našoj zemji danas razmišljati, i nikako i nikome ne reći da je Car go!

Pratim mnogo raznih pisaca: blogera, twitera, novinara, piskarala profesionalnih, ali i amaterskih po forumima, onih što pišu pod svojim imenom i prezimenom, ali i onih što se umotani u plašt „Nickname-a“ ili pseudonima izražavaju onako kako ne bi ni pijani ni drogirani, ni ludi.. Primećujem kod svih, uključujući i svoje tekstove jedan zajednički imenitelj: stalno se bavimo negativnim pojavama koje su se prekomerno razmnožile u našoj stvarnosti. Jesu neka teška i neobična vremena, i svi smo okruženi nekom teškom atmosferom iščekivanja da će se ipak „nešto desiti“ i promeniti okolnosti koje nas nerviraju. Čekajući tako, samo čitamo o kritikama i skandalima, a zaboravljamo na neke lepe, male, veoma retke, i veoma važne običaje, koji se u poslovnom svetu u Srbiji polako gube.

Zbog toga ću ovde da prenesem kratak ali poslednjih godina tako redak mail koji je juče stigao u redakciju. Evo ga prekopiran:

Date: 2011/8/5
Subject: Test Suzuki Kizashi
To: redakcija@vrelegume.rs

Postovana redakcijo,kolege,

Zelim da Vam se zahvalim,u ime menadzmenta Euro Sumar-a, na odlicno uradjenom testu Suzuki Kizashi-ja.

Slike kao i test su zaista profesionalno uradjeni.

Do naredne saradnje.

Srdačan pozdrav / Kind regards
Željka Karić
Public Relations & Sales Department


Godinama u nazad, sa naše strane medija, navikli smo da se PR-ovi bave samo prosleđivanjem fabričkih vesti iz centrala, zovu (veoma) kratko pre sajmova automobila, najčešće, obrate se (pismeno) u slučaju kada im neki tekst ne odgovara. Ekstreman slučaj je bio pre nekoliko meseci sa PR-om Porsche Leasinga, koji se završio čak I pretnjama. To pismo bolje da ne publikujemo. Čuvamo ga. A mi smo samo objavili da oni naplaćuju 800 dodatnih dinara (bez PDV) na ime troškova prefakturisanja kazni za parking. I još bolje, od tada je PR uvređen, i ne javlja se! Toliko o profesinalizmu moćne multinacionalne kompanije, koja neguje arogantan i jednosmeran stil komunikacije, sa menadžerskim stilom davno prošlih vremena. Bilo je naravno još zanimljivih slučajeva za proteklih skoro dvadeset godina VG. Nisu retke izjave PR direktora ( plaćeni od strane svog poslodavca da prate šta se objavljuje o kompanijama), “ma ja ne gledam TV”, ili ne “čitam tekstove” Najteže je onima najsmešnijim, koji se javljaju samo kada im nešto ne odgovara, da prete advokatima ili drsko viču, poput pomenutih iz moćnog Porsche-a. Naravno, sve to njihovo odmah sa posebnim zadovoljstvom okačimo Mačku za rep jer to znači samo jedno: jadni ne razumeju suštinu posla koji se tako fancy naziva Public Relation, i koji zahteva neprekidnu dvosmernu komunikaciju I poznavanje I medija I novinara lično ali I celih redakcija.

Ipak, da ne grešim dušu, ima tu dobrih poznavaoca zanata, koji su visoko profesinalni u svom poslu, i sa kojima se bez obzira na lične simpatije godinama lepo sarađuje na nivou usmene komunikacije. Ali, ovako spontani, pozitivni mailovi kao što je gore navedeni iz Euro Sumara su zaista retki. Nama mnogo znače, jer daju nadu da u ovoj Srbiji ne preovlađuju samo “korporacijske guzice”, koje isključivo interesuje sopstveni napredak u hijerarhiji, već ima i onih sa osećajem za posao.

“Pošto je sve uvek lakše od mudrosti”, kako kaže moj prijatelj, rimski car Hadrijan u svojim Memoarima, posebno hvala Željki i onim nepomenutim (sa prstiju jedne ruke), na retkom primeru, na kojem bi mogli mnogi izvikani PR i njihovi šefovi mogli da puno nauče.

Svedoci smo, u rapidnom razvoju medija poslednjih decenija, činjenice da je u smislu gledanosti, najbolja vest -najgora vest. Mediji su doživeli pravu revoluciju kroz dve činjenice: masovno korišćenje interneta i još masovniju upotrebu vesti sa negativnim predznakom. Tako su u nekoliko sekundi dostupne nesreće, ubistva, pokušaji samoubistva,presude, pljačke, hvatanje kriminalaca i ostali „užasi“ postale količinski apsolutno dominantne u informativnim emisijama, ali i na najrazličitijim portalima.

Sinoć je količina vesti iz sudnica dostigle svoju kulminaciju. Presude narodnjačkim pevačicama, siliedžijama koji šutiraju snimatelje, isporučenje bivšeg hrvatskog premijera su preplavile doslovce sve dominantne TV stanice u našoj zemlji. Posle overdoziranja sebe (sve istim) vestima odgledanim na Avali, pa na B92, pa na Pinku, na StB, pa na RTSu, glava mi je postala kockasta, puls je preskakao, a svest se mutila. Depresivna zbog činjenice da sam bespovratno bacila dva-tri sata svog života informacijama koje me samo kontaminiraju i sve dublje zakivaju u našu suludu stvarnost bez prave realnosti. Blagost prema samohranim majkama, vrlina zvana „porodična žena“ u smislu ublažavanja kazne za proneveru, pomirljiv stav prema uličnom huliganu koji šutne snimatelja se predstavljaju kao uspeh i pobeda pravosuđa. Okej, možda to i jeste usko stručno & pravnički tako. Etički gledano iz ugla najšireg stanovništva, sigurno nije. Mnogi sada dobijaju ideju kako da ukradu nešto, ali mnogo i veliko, ne malo, jer shvatili smo malo se ne isplati. Ovo su samo vesti od juče, ne želim mnogo da podsećam na količinu informacija o domaćem štrajku žeđu i glađu, o ubistvu Osame bin Ladena, o huliganima po raznim utakmicama, ratovima, teroristima, cunamijima...

Ali činjenica da se (sada već) decenijama nalazimo pod uticajem ne ružnih, nego bolesnih informacija, me plaši i brine toliko da mi je jasno da nas sve manje zanima globalno, da se divimo lepim automobilima, tekstovima, tehnici, putovanjima, slikama, muzici ili već nečemu po ličnom izboru. Čini mi se kao da u želji da budemo informisani, nismo više gospodari ni sopstvenog miša ili daljinskog upravljača, nego neka „sila“ koja pokušava da nam sve pod opravdanjem lova na rejting i gledanost, podvaljuje zastrašujuću realnost.

Zato sinoć, posle svega pobegnem na sajt VG, čitam komentare čitalaca kojih je sve više, sve su pismeniji i zanimljiviji, kao i na još nekoliko meni zanimljivih oblasti, i uspem pomalo da ispravim najveće uglove na glavi koje su mi napravili ti sati provedeni uz informativne emislije. Nije loša terapija pred spavanje. Možda će uskoro i psihijatri da prepisuju posetu sajtovima bez dnevne informative umesto bensedina: Baštovanske, kuvarske, automobilske, modne.. Samo ne informativne kanale!

Priliku da posetimo mnoge egzotične destinacije, novinari koji prate automobilsku industriju, i onu oko nje, retko iskoriste da čitaocima prenesu utiske o najneverovatnijim predelima u kojim se organizuju prezentacije. Naravno da apsolutni prioritet, uvek imaju proizvodi zbog kojih se nekuda putuje, ipak, katkad inspirativni grad ili regija koja se poseti imaju toliko toga da nas nauče da mi se pozicija Bloga kao slobodne forme, učinila pravim mestom za razmatranje nekih drugih utisaka, pre nego što se pojavi zvaničan test i tekst u sistemu VG.

U severozapadnoj pokrajini Jamtland nalazi se njen jedini grad Ostersund. Good Year je odabrao upravo ovaj deo Švedske da medijima predstavi svoju novu Wintersport 4D. Razlozi za ovu prezentaciju su jasni: tamo je zima na svom vrhuncu, pre dva dana jutarnja tempreatura je bila -22 ˚C, jezera su zaleđena, putevi pokriveni snegom i ledom, a zimska guma treba da se prezentuje upravo u prirodnim uslovima, i to već sada za sezonu jesen zima 2011/12. Ali, sve detalje o novoj 4D čuvamo za Autoviziju i idući broj VG.

Ono što je ostavilo poseban utisak, je detalj iz života stanovnika ovog grada sa oko 45.000 stanovnika, za koji do pre nekoliko dana nisam znala ni da postoji na planeti. Tihi, miran gradić se nalazi na obali jezera Storsjon, što u prevodu znači Veliko jezero. Stanovnici grada Ostersunda su zaleđenu površinu jezera pretvorili u svoj „Zimski Park“, obeležili dve šetačke staze do druge obale, napravili dve staze sa nordijsko skijanje, uglačali stazu dugu nekoliko km za brzo klizanje, vožnju bicikla (!!!), vožnju pseće zaprege, ili već nešto, od kako ispada, baš velikog broja zimskih aktivnosti.

Ljubazna Caroline, Dunlopova domaćica, je posle završene prezentacije, a pre leta za Stockholm predložila šetnju zaleđenim Velikim jezerom, onima koji su imali dovoljno vremena, sa obale grada preko, do obale Ostrva Froson. Nama sa južnih geografskih širina je takvo švrćkanje po zaleđenom jezeru događaj jednako egzotičan i neobičan kao i lagana šetnja kroz afrički bush. Ipak, sunčan dan je izvukao ljude da na -12 ˚ C, da ponesu svoje bicikle, sanke, sličuge (da sličuge, a ne klizaljke, zato što su to oštrice koje se montiraju na cipele), skije, pseće zaprege, i uživaju u sportu i prirodi. I to sve u skoro potpunoj tišini. Zanimljivo je kako je tišina nešto što neko ko dolazi sa bučnog juga odmah zapazi u Skandinaviji. U svim javnim prevoznim sredstvima, ali i na otvorenom, u prirodi, na jezeru, nema onog dozivanja i bučnog govora tipičnog za Balkan, Italiju, Španiju ili Grčku. Stanovnici Ostersunda u tišini voze svoje zimske sportske rekvizite Ta dva sata šetnje na ledenoj površini Velikog jezera posmatrajući rekreativne aktivnosti stanovnika i slušajući takvu tišinu, je jedan od onih utisaka koji preformatiraju način razmišljanja, za ceo život, i navode na postavljanje pitanja o sopstvenom okruženju. Te staze na ledu su obeležene drvenim štapovima, led za klizanje očigledno mašinski održavan, table sa razdaljinama postavljene za informaciju onima koje to zanima. Sve to pokazuje da neko o zimskom parku vodi računa. Ljudi su opasnu, ledenu hladnoću, koja nas i naše puteve ovde blokira, pretvorili u svoju prednost i zadovoljstvo. Postoji li naravoučenije za nas?

http://vinterparken.se/parser.php?did=1:12

http://www.turist.ostersund.se/english/