Uprkos žarkoj želji da se u ovom uvodniku obratim Agenciji za bezbednost saobraćaja, u dilemi da li je svrha njihovog postojanja zaista bezbednost saobraćaja ili tendersko monopolisanje, odlučio sam da to ne učinim. Nisu vredni ovog komada hartije, između ostalog i zato što su se svrstali u red onih koji nas, umesto da se bave svojim poslom, vuku još dublje u blato i beznađe!
Automobilski svet u Srbiji ovog momenta ima mnogo veće brige od javnih nabavki koje sprovodi jedna od vladinih agencija. Naš automobilizam doživljava teške dane. Kraj krize nije ni na pomolu. Promena svesti, politike, ekonomije i načina poslovanja postaje imperativ. Ko je smogao snage i zapitao se gde će ova država biti za pet godina, verovatno taj odgovor nije našao. Kolektivna apatija i odsustvo motivacije da se malim koracima krene napred, postaju najveći neprijatelji svih nas i dok se ne izađe iz tog začaranog kruga, crno nam se piše.
Vrele Gume Medijski sistem kao i uvek prednjači u mnogo čemu. Početkom ove godine pojačali smo redakciju za desetak mladih ambicioznih novinara-saradnika iz cele zemlje. Postigli rekordne posete web izdanja, otvorili besplatan internet pristup svim našim medijskim proizvodima i prvi u Srbiji postavili Android aplikaciju kojom naši čitaoci i gledaoci mogu sve automobile poneti u svom džepu.
Milionski auditorijum Vrele Gume medijskog sistema to i potvrđuje.
U čvrstoj veri da je važnije šta je urađeno od onoga šta se jalovo spletkari po prestoničkim kafanama i žutoj štampi, uživajte u ovom broju broju i onom šta smo stvorili za Vas.

Kada sam prijatelje, rodbinu i ostale upoznao sa informacijom da uskoro putujem na Palma de Majorku, gde ću voziti novu Opel Astru GTC, reakcije su naravno bile u stilu „blago tebi“, „eh, da sam na tvom mestu“, „upala ti kašika u med“...

Međutim, pri nehajnom pogledu na odštampanu elektronsku kartu, primetio sam neke „neželjene faktore“. „Neželjeni faktor“ broj 1 je bio prvi let „domaćom-kompanijom-koju-niko-neće-da-kupi“ iliti JAT Airwaysom. Faktor broj 2 - letovi „low cost“ kompanijama, što znači da slećete na terminal „bogu iza tregera“. Faktor broj 3 – izuzetno „tesni“ termini između letova.
Slutnje se obistinjuju odmah na početku. JAT-ovog aviona nema na gejtu. Gde je? Službenicu na aerodromu „Nikola Tesla“ to „ne interesuje“?! Navodno je problem u magli koja je obavila bečki aerodrom. Zamislite recimo, da u Minhenu, na Lufthansinom desku dobijete od službenice odgovor na pitanje u vezi sa letom: „To mene ne interesuje“?! Ipak, ATR 72 se mistično pojavljuje nakon sat „i kusur“ vremena (ko ne zna, to je onaj avion s propelerima, dobar za skidanje kamenca...).
Konačno, krećemo, srpska ekipa novinara na putu za Palma de Majorku. Međutim, novi problem se javlja iznad Beča, kada nas kapetan obaveštava da ćemo kružiti 15 minuta zbog „gustog saobraćaja“. Naravno, upali smo kao „padobranci“ u „red vožnje“, pa posledice ni malo ne čude, samo što se 15 minuta pretvorilo u prilično stresnih pola sata „vibracione torture“.
Avion koji je trebalo da nas odveze na čuveno špansko ostrvo je odleteo, a mi smo sačekali drugi koji nas je transportovao u Barselonu. Kompanija „Fly Niki“, jedina svetla tačka našeg putovanja tog dana. Nov Airbus A320-200 čini mi se da je bio u pitanju, sa „superslatkim“ stjuardesama i uslugom kakve se ne bi postidela ni Lufthansa. U Barseloni ponovo čekanje... Uglavnom, na Palmu slećemo u 19.20h umesto u predviđenih 13.50h. Upoznajemo se sa atraktivnim Astrama GTC koje vozimo (po mrklom mraku i kiši) nekih 30 km do hotela, i to po putevima sa problematičnom horizontalnom signalizacijom. Stvarno nam je „upala kašika u med“.
Sutradan, novi dan. Vreme se prolepšalo, mi se odmorili... Od tri moguća itinerera uglavnom biramo srednji, jer nemamo dovoljno vremena da se vozamo po ostrvu i uradimo posao, jer nas „avion čeka na aerodromu“. Bez mogućnosti za bilo kakvim opuštanjem, čak ni ručak ne završavamo do kraja, jer bus čeka da nas odveze na aerodrom. Ponovo kašnjenje, ponovo čekanje (u startu), mada nije bilo tako drastično. U Madrid ipak stižemo na vreme. Međutim, najnefunkcionalniji aerodrom na kojem sam ikada bio nam „projektuje“ vreme do željenog gejta – 19 min! To već komplikuje situaciju, posebno kada vas izuvaju i pregledaju kao da ste Osama Bin Laden. Konačno, smeštamo se u avion Iberia Líneas Aéreas de España, S.A-e. On je kasnio (baš čudno) pri dolasku iz Minhena, tako da smo upali u nove probleme. Nakon sat vremena sedenja u avionu, shvatili smo da nema ništa od povratka kući, bar ne te večeri, jer je projektovano vreme sletanja u Minhen bilo 19.20h, a avion iz Minhena je trebalo da za Beograd poleti u 19.15h. Neprijatno iznenađenje je takođe bilo što se u Iberijinom avionu sve naplaćuje, tako da nismo ni vodu dobili. Oni nisu znali da smo mi trčali sa terminala na terminal...
Dolazak u Minhen nam donosi novo iznenađenje! Na listi poletanja, naš avion je dobio novo vreme – 20h! Jupi! Međutim „ne lezi vraže“. Naš gejt je na potpuno drugom kraju aerodroma, i do tamo se ide busom. Na sreću, on je brzo stigao, ali nas je jedno protokolarno stajanje koštalo živaca. Naime, imali smo obavezno stajanje, a da niko za to vreme nije ni ušao u bus. Ponovo trčanje, pasoška, gejt... U „minut do dvanaest“ ulazimo u avion. Tu nas dočekuje obaveštenje da se let odlaže za još 15 minuta, pa 10... Ma ko mari, i tako stižemo. Lufthansine stjuardese su nas dobro napojile (i nahranile), i to „za džabe“. Onaj sutlijaš je bio „kao med“, a Warsteiner kao nektar. Pomislio sam u tom trenutku, kako je „upadanje kašike u med“ veoma relativna stvar. Nekada „klopa i cuga“ u avionu prijaju više nego ručak u „fancy“ restoranu na Palma de Majorci.

Već godinama, sa tugom, pratim agoniju plemenitog SAAB-a. Bio je GM-ov, pa 2010. holandski (Spyker Cars, mala kompanija specijalizovana za luksuzna vozila), a ovih dana je prodat kineskim trgovcima Zhejiang Youngman Lotus Automobile Co i Pang Da Automobile Trade Co za 100 miliona evra.
Svi ovi manevri su u cilju izbegavanja definitivnog bankrota. Ovo Saabu nije prvi put, i prodaja nije još konačna. Čeka se odobrenje nekoliko igrača: kineskih vlasti (za iznošenje novca!!), švedske vlade, Evropske investicione banke i naravno GM-a. BMW AG takođe treba da se složi sa novim vlasnicima, pošto od prošle godine isporučuje svoje motore SAAB-u. Očekuje se da će odobrenje GM-a biti najteža prepreka, ne samo zbog prenosa prava na tehnologiju, nego i zbog ostalih specijalnih odnosa, koji bi se ovim transferisali u Kinu.
Ipak, jedan podatak mi je čudom, svih ovih godina promakao, a veoma je važan. Odnosi se na broj proizvedenih SAAB-a. Najbolja godina im je bila 2006., sa 133.000 globalno prodatih vozila!!! Od tada ova brojka dramatično klizi na dole, i prošle godine su prodali jedva preko 30.000 vozila. Ove godine je proizvodnja skoro potpuno obustavljena. Iako se zna da je SAAB mala ali fina proizvodnja, ipak me je iznenadila cifra od stotinak hiljada vozila. Velika je diskrepanca između vrednosti imena SAAB i volumena proizvodnje. Posebno ako se zna da razvoj novog modela košta više od milijardu evra, a razlike u ceni delova za prvu ugradnju nisu iste za stotinak hiljada I nekoliko miliona. Guma ili akumulatora, na primer.
Naravoučenije: Kinezi za sto miliona evra kupuju nešto tehnologije, ko-zna-kolike dugove, simboličnu proizvodnju i veoma dobar evropski brend. I nije prvi put, prošle godine je Geely od Forda kupio Volvo za oko 1,5 milijardu dolara. Pragmatični Šveđani su se bez emocija oslobodili neisplative maloserijske proizvodnje putničkih vozila, uz sledeći komentar:” To je fantastično, zato što je budućnost naše kompanije sada osigurana” rekao je Victor Muller, izvršni direktor Swedish Automobile. s
Verujem da na ovo svi imamo određenu domaću asocijaciju: hoćemo li uskoro isto tako kupovati kineske a domaće čvarke i šunku, na primer? Možda, ali izgleda je ipak verovatno da će Evropa za dvadesetak godina biti jedna divna turistička destinacija, kako je negde prorečeno.

Otvoren je most kod Beške. Dočekali smo ga posle nekoliko desetina godina, svečanih otvaranja, gradili su ga onoliko dugo, a mi smo manje ili više strpljivo podnosili beskrajne obustave saobraćaja zbog gradnje mosta. Posmatrali smo prolazeći, one ljudine na gradilištu što su zimus po vetru i minusu visili nad ambisom iznad Dunava, i nadoknađivali svojim znojem i strahom nečije proćerdano vreme.

Svi su aplaudirali na otvaranju, bili ponosni i veličali možda našu a možda i „njihovu“ alpinsku građevinsku logistiku. Nisam više sigurna ko je tačno dao kredit, ko ga je zapravo gradio naši ili ti njini, ko je sve kontrolisao i nadzirao, zbog čega je to tako dugo trajalo i na kraju krajeva koliko nas je to koštalo. Počelo je sa 20 miliona evra. Zašto sve kod nas beskrajno traje? Možda baš zato da bi se razvodnilo i zaboravilo!

A Most je uprkos svojoj veličanstvenosti - grbav! I brežuljkast! I ima nekakvo brdašce vidljivo i golom oku na delu bliže sremskoj strani. Nisam iz te struke, i možda je to po nekoj novoj inženjerskoj doktrini građevinski ispravno. Ali jedno je sigurno, grbav most još nikada i nigde nisam videla.

I tako u stvari treba. Grbavom se veruje. Prav je pomislio da je dovoljno da je prav, pa ćuti.

Tako treba u ovoj našoj zemji danas razmišljati, i nikako i nikome ne reći da je Car go!

Pratim mnogo raznih pisaca: blogera, twitera, novinara, piskarala profesionalnih, ali i amaterskih po forumima, onih što pišu pod svojim imenom i prezimenom, ali i onih što se umotani u plašt „Nickname-a“ ili pseudonima izražavaju onako kako ne bi ni pijani ni drogirani, ni ludi.. Primećujem kod svih, uključujući i svoje tekstove jedan zajednički imenitelj: stalno se bavimo negativnim pojavama koje su se prekomerno razmnožile u našoj stvarnosti. Jesu neka teška i neobična vremena, i svi smo okruženi nekom teškom atmosferom iščekivanja da će se ipak „nešto desiti“ i promeniti okolnosti koje nas nerviraju. Čekajući tako, samo čitamo o kritikama i skandalima, a zaboravljamo na neke lepe, male, veoma retke, i veoma važne običaje, koji se u poslovnom svetu u Srbiji polako gube.

Zbog toga ću ovde da prenesem kratak ali poslednjih godina tako redak mail koji je juče stigao u redakciju. Evo ga prekopiran:

Date: 2011/8/5
Subject: Test Suzuki Kizashi
To: redakcija@vrelegume.rs

Postovana redakcijo,kolege,

Zelim da Vam se zahvalim,u ime menadzmenta Euro Sumar-a, na odlicno uradjenom testu Suzuki Kizashi-ja.

Slike kao i test su zaista profesionalno uradjeni.

Do naredne saradnje.

Srdačan pozdrav / Kind regards
Željka Karić
Public Relations & Sales Department


Godinama u nazad, sa naše strane medija, navikli smo da se PR-ovi bave samo prosleđivanjem fabričkih vesti iz centrala, zovu (veoma) kratko pre sajmova automobila, najčešće, obrate se (pismeno) u slučaju kada im neki tekst ne odgovara. Ekstreman slučaj je bio pre nekoliko meseci sa PR-om Porsche Leasinga, koji se završio čak I pretnjama. To pismo bolje da ne publikujemo. Čuvamo ga. A mi smo samo objavili da oni naplaćuju 800 dodatnih dinara (bez PDV) na ime troškova prefakturisanja kazni za parking. I još bolje, od tada je PR uvređen, i ne javlja se! Toliko o profesinalizmu moćne multinacionalne kompanije, koja neguje arogantan i jednosmeran stil komunikacije, sa menadžerskim stilom davno prošlih vremena. Bilo je naravno još zanimljivih slučajeva za proteklih skoro dvadeset godina VG. Nisu retke izjave PR direktora ( plaćeni od strane svog poslodavca da prate šta se objavljuje o kompanijama), “ma ja ne gledam TV”, ili ne “čitam tekstove” Najteže je onima najsmešnijim, koji se javljaju samo kada im nešto ne odgovara, da prete advokatima ili drsko viču, poput pomenutih iz moćnog Porsche-a. Naravno, sve to njihovo odmah sa posebnim zadovoljstvom okačimo Mačku za rep jer to znači samo jedno: jadni ne razumeju suštinu posla koji se tako fancy naziva Public Relation, i koji zahteva neprekidnu dvosmernu komunikaciju I poznavanje I medija I novinara lično ali I celih redakcija.

Ipak, da ne grešim dušu, ima tu dobrih poznavaoca zanata, koji su visoko profesinalni u svom poslu, i sa kojima se bez obzira na lične simpatije godinama lepo sarađuje na nivou usmene komunikacije. Ali, ovako spontani, pozitivni mailovi kao što je gore navedeni iz Euro Sumara su zaista retki. Nama mnogo znače, jer daju nadu da u ovoj Srbiji ne preovlađuju samo “korporacijske guzice”, koje isključivo interesuje sopstveni napredak u hijerarhiji, već ima i onih sa osećajem za posao.

“Pošto je sve uvek lakše od mudrosti”, kako kaže moj prijatelj, rimski car Hadrijan u svojim Memoarima, posebno hvala Željki i onim nepomenutim (sa prstiju jedne ruke), na retkom primeru, na kojem bi mogli mnogi izvikani PR i njihovi šefovi mogli da puno nauče.