Višemesečna kriza u auto industriji Srbije počinje da uzima svoj danak. U prethodnom mesecu zabeležena su dva velika bankrota, nekada moćnih dilera i distributera automobila sa višemilionskim blokadama računa u evrima.

Tržište se nikako ne oporavlja, nagoveštavajući da će sve preko 25.000 prodatih novih vozila biti uspeh. Naravno, ni prateća industrija nije pošteđena nedaća. Prodaja benzina i naftnih derivata je niža od početka godine za jednu trećinu u odnosu na prošlu. Plasman motornih ulja i maziva je niži u istom periodu za gotovo polovinu. Još grđa situacija je u gumarskoj grani. Prodaja pneumatika početkom ove godine beleži pad od gotovo 75%. Kako je serviserima i prodavcima delova, samo oni znaju. I tako u nedogled!

Užasavajuće kolo ekonomskog sunovrata se zavrtelo i teško će se zaustaviti neefikasnim državnim kočnicama, bez sveže finansijske potpore i otvaranja novih horizonata.

Deklarativno marketinško zagovaranje masovnog „startovanja malog biznisa“ u ovakvoj situaciji ekonomskog kolapsa je ništa drugo nego svojevrsno „ubistvo sa predumišljajem“. U tu predizbornu bajku može da poveruje samo onaj koji nikada nije živeo od svog realnog rada.

A tek priča Fiat 500 L! Izvoz 150.000 vozila je gotova stvar od koje će da se sliju milijarde. Naš bi narod rekao mudro: prvo skoči – pa onda reci hop! Fiat tek treba da te automobile proda i to u Americi pre svega, gde nikada nije bio uspešan igrač! Onda drug „Šumadinac“ treba da ih proizvede po najvišim standardima! Pa neko, još se ne zna ni ko ni kako, treba da ih dopremi do morske luke! Iz iskustva znamo da kada smo mi u pitanju, svaka jednačina sa toliko nepoznatih uglavnom znači fijasko.

A šta Fiat drži u Srbiji? Ništa! Ako posao krene OK, svi će biti zadovoljni a ekstra profit im je zagarantovan! Ako krene po zlu, opcija napuštanja pozicije za 1$ po recepturi US Steela neće biti iznenađenje, jer imaju i previše svojih problema sa sindikatima i Vladom Italije da bi se brinuli za nas.

Proteklih mesec dana, prestao sam definitivno da verujem svojim očima i ušima. Ono što mi se sistematski prikazivalo iz dana u dan, bilo je sasvim drugačije od onoga što sam video kroz medijsku dioptriju!

Pred očima mi se ukazao strašan led na Dunavu! Laknulo mi je kada su saopštili da nisam dobro video, da nije to ništa i nema potrebe da se reaguje i samo stvara panika.
Pričinilo mi se da je prodaja automobila u januaru najlošija u istoriji i ove i one Srbije. Međutim, opet sam srećom pogrešno čuo, pošto su saopštili da se kod nas Mercedes, BMW i Audi prodaju dobro kao nigde.

Učinilo mi se da je pretposlednjeg dana februara na kursnoj listi pisalo 110.84 dinara za jedan evro. Srećom, Guverner me je ubedio da je to samo iluzija i da pad kursa nije ništa bitno. Veće rate kredita su samo fatamorgana i plod moje bolesne mašte. Privreda, posebno ona izvozno orijentisana ima da nas izvede iz krize.

Učinilo mi se da sam video da na Kosovu nema ni naše vojske, ni policije, ni državnog sistema. Srećom, nisam bio u pravu. Naučili su me jednu novu reč i pokazali do sada neviđenu zvezdicu u projektovanom sazvežđu obmana, da bi mi bar do izbora bilo lakše i sa Kosovom i sa Evropom.

A šta će se desiti kada ova neodrživa čarolija popusti? Po svemu sudeći, cela Srbija sve sa nama zaslepljenima, uveliko će biti u fusnoti te iste Evrope!

Uprkos žarkoj želji da se u ovom uvodniku obratim Agenciji za bezbednost saobraćaja, u dilemi da li je svrha njihovog postojanja zaista bezbednost saobraćaja ili tendersko monopolisanje, odlučio sam da to ne učinim. Nisu vredni ovog komada hartije, između ostalog i zato što su se svrstali u red onih koji nas, umesto da se bave svojim poslom, vuku još dublje u blato i beznađe!
Automobilski svet u Srbiji ovog momenta ima mnogo veće brige od javnih nabavki koje sprovodi jedna od vladinih agencija. Naš automobilizam doživljava teške dane. Kraj krize nije ni na pomolu. Promena svesti, politike, ekonomije i načina poslovanja postaje imperativ. Ko je smogao snage i zapitao se gde će ova država biti za pet godina, verovatno taj odgovor nije našao. Kolektivna apatija i odsustvo motivacije da se malim koracima krene napred, postaju najveći neprijatelji svih nas i dok se ne izađe iz tog začaranog kruga, crno nam se piše.
Vrele Gume Medijski sistem kao i uvek prednjači u mnogo čemu. Početkom ove godine pojačali smo redakciju za desetak mladih ambicioznih novinara-saradnika iz cele zemlje. Postigli rekordne posete web izdanja, otvorili besplatan internet pristup svim našim medijskim proizvodima i prvi u Srbiji postavili Android aplikaciju kojom naši čitaoci i gledaoci mogu sve automobile poneti u svom džepu.
Milionski auditorijum Vrele Gume medijskog sistema to i potvrđuje.
U čvrstoj veri da je važnije šta je urađeno od onoga šta se jalovo spletkari po prestoničkim kafanama i žutoj štampi, uživajte u ovom broju broju i onom šta smo stvorili za Vas.

Kada sam prijatelje, rodbinu i ostale upoznao sa informacijom da uskoro putujem na Palma de Majorku, gde ću voziti novu Opel Astru GTC, reakcije su naravno bile u stilu „blago tebi“, „eh, da sam na tvom mestu“, „upala ti kašika u med“...

Međutim, pri nehajnom pogledu na odštampanu elektronsku kartu, primetio sam neke „neželjene faktore“. „Neželjeni faktor“ broj 1 je bio prvi let „domaćom-kompanijom-koju-niko-neće-da-kupi“ iliti JAT Airwaysom. Faktor broj 2 - letovi „low cost“ kompanijama, što znači da slećete na terminal „bogu iza tregera“. Faktor broj 3 – izuzetno „tesni“ termini između letova.
Slutnje se obistinjuju odmah na početku. JAT-ovog aviona nema na gejtu. Gde je? Službenicu na aerodromu „Nikola Tesla“ to „ne interesuje“?! Navodno je problem u magli koja je obavila bečki aerodrom. Zamislite recimo, da u Minhenu, na Lufthansinom desku dobijete od službenice odgovor na pitanje u vezi sa letom: „To mene ne interesuje“?! Ipak, ATR 72 se mistično pojavljuje nakon sat „i kusur“ vremena (ko ne zna, to je onaj avion s propelerima, dobar za skidanje kamenca...).
Konačno, krećemo, srpska ekipa novinara na putu za Palma de Majorku. Međutim, novi problem se javlja iznad Beča, kada nas kapetan obaveštava da ćemo kružiti 15 minuta zbog „gustog saobraćaja“. Naravno, upali smo kao „padobranci“ u „red vožnje“, pa posledice ni malo ne čude, samo što se 15 minuta pretvorilo u prilično stresnih pola sata „vibracione torture“.
Avion koji je trebalo da nas odveze na čuveno špansko ostrvo je odleteo, a mi smo sačekali drugi koji nas je transportovao u Barselonu. Kompanija „Fly Niki“, jedina svetla tačka našeg putovanja tog dana. Nov Airbus A320-200 čini mi se da je bio u pitanju, sa „superslatkim“ stjuardesama i uslugom kakve se ne bi postidela ni Lufthansa. U Barseloni ponovo čekanje... Uglavnom, na Palmu slećemo u 19.20h umesto u predviđenih 13.50h. Upoznajemo se sa atraktivnim Astrama GTC koje vozimo (po mrklom mraku i kiši) nekih 30 km do hotela, i to po putevima sa problematičnom horizontalnom signalizacijom. Stvarno nam je „upala kašika u med“.
Sutradan, novi dan. Vreme se prolepšalo, mi se odmorili... Od tri moguća itinerera uglavnom biramo srednji, jer nemamo dovoljno vremena da se vozamo po ostrvu i uradimo posao, jer nas „avion čeka na aerodromu“. Bez mogućnosti za bilo kakvim opuštanjem, čak ni ručak ne završavamo do kraja, jer bus čeka da nas odveze na aerodrom. Ponovo kašnjenje, ponovo čekanje (u startu), mada nije bilo tako drastično. U Madrid ipak stižemo na vreme. Međutim, najnefunkcionalniji aerodrom na kojem sam ikada bio nam „projektuje“ vreme do željenog gejta – 19 min! To već komplikuje situaciju, posebno kada vas izuvaju i pregledaju kao da ste Osama Bin Laden. Konačno, smeštamo se u avion Iberia Líneas Aéreas de España, S.A-e. On je kasnio (baš čudno) pri dolasku iz Minhena, tako da smo upali u nove probleme. Nakon sat vremena sedenja u avionu, shvatili smo da nema ništa od povratka kući, bar ne te večeri, jer je projektovano vreme sletanja u Minhen bilo 19.20h, a avion iz Minhena je trebalo da za Beograd poleti u 19.15h. Neprijatno iznenađenje je takođe bilo što se u Iberijinom avionu sve naplaćuje, tako da nismo ni vodu dobili. Oni nisu znali da smo mi trčali sa terminala na terminal...
Dolazak u Minhen nam donosi novo iznenađenje! Na listi poletanja, naš avion je dobio novo vreme – 20h! Jupi! Međutim „ne lezi vraže“. Naš gejt je na potpuno drugom kraju aerodroma, i do tamo se ide busom. Na sreću, on je brzo stigao, ali nas je jedno protokolarno stajanje koštalo živaca. Naime, imali smo obavezno stajanje, a da niko za to vreme nije ni ušao u bus. Ponovo trčanje, pasoška, gejt... U „minut do dvanaest“ ulazimo u avion. Tu nas dočekuje obaveštenje da se let odlaže za još 15 minuta, pa 10... Ma ko mari, i tako stižemo. Lufthansine stjuardese su nas dobro napojile (i nahranile), i to „za džabe“. Onaj sutlijaš je bio „kao med“, a Warsteiner kao nektar. Pomislio sam u tom trenutku, kako je „upadanje kašike u med“ veoma relativna stvar. Nekada „klopa i cuga“ u avionu prijaju više nego ručak u „fancy“ restoranu na Palma de Majorci.

Već godinama, sa tugom, pratim agoniju plemenitog SAAB-a. Bio je GM-ov, pa 2010. holandski (Spyker Cars, mala kompanija specijalizovana za luksuzna vozila), a ovih dana je prodat kineskim trgovcima Zhejiang Youngman Lotus Automobile Co i Pang Da Automobile Trade Co za 100 miliona evra.
Svi ovi manevri su u cilju izbegavanja definitivnog bankrota. Ovo Saabu nije prvi put, i prodaja nije još konačna. Čeka se odobrenje nekoliko igrača: kineskih vlasti (za iznošenje novca!!), švedske vlade, Evropske investicione banke i naravno GM-a. BMW AG takođe treba da se složi sa novim vlasnicima, pošto od prošle godine isporučuje svoje motore SAAB-u. Očekuje se da će odobrenje GM-a biti najteža prepreka, ne samo zbog prenosa prava na tehnologiju, nego i zbog ostalih specijalnih odnosa, koji bi se ovim transferisali u Kinu.
Ipak, jedan podatak mi je čudom, svih ovih godina promakao, a veoma je važan. Odnosi se na broj proizvedenih SAAB-a. Najbolja godina im je bila 2006., sa 133.000 globalno prodatih vozila!!! Od tada ova brojka dramatično klizi na dole, i prošle godine su prodali jedva preko 30.000 vozila. Ove godine je proizvodnja skoro potpuno obustavljena. Iako se zna da je SAAB mala ali fina proizvodnja, ipak me je iznenadila cifra od stotinak hiljada vozila. Velika je diskrepanca između vrednosti imena SAAB i volumena proizvodnje. Posebno ako se zna da razvoj novog modela košta više od milijardu evra, a razlike u ceni delova za prvu ugradnju nisu iste za stotinak hiljada I nekoliko miliona. Guma ili akumulatora, na primer.
Naravoučenije: Kinezi za sto miliona evra kupuju nešto tehnologije, ko-zna-kolike dugove, simboličnu proizvodnju i veoma dobar evropski brend. I nije prvi put, prošle godine je Geely od Forda kupio Volvo za oko 1,5 milijardu dolara. Pragmatični Šveđani su se bez emocija oslobodili neisplative maloserijske proizvodnje putničkih vozila, uz sledeći komentar:” To je fantastično, zato što je budućnost naše kompanije sada osigurana” rekao je Victor Muller, izvršni direktor Swedish Automobile. s
Verujem da na ovo svi imamo određenu domaću asocijaciju: hoćemo li uskoro isto tako kupovati kineske a domaće čvarke i šunku, na primer? Možda, ali izgleda je ipak verovatno da će Evropa za dvadesetak godina biti jedna divna turistička destinacija, kako je negde prorečeno.